СРБИЈА - Дунав, друга по величини река у Европи, највећа је претња од поплава у Србији у наредним годинама, упозорава хидроинжењер Раде Милутиновић, директор новосадског „Хидробироа” и аутор више патената, пројеката и научних радова о Дунаву. Он истиче да су последње катастрофалне поплаве показале да је дошло време да се преиспитају постојеће линије и концепти одбране од изливања река.
Не искључујући могућност изливања Дунава, Милутиновић каже да је зато неопходно бити спреман за такву ситуацију на начин како су то учиниле друге државе кроз које ова река протиче. Као пример повећане опасности, навео је изливање Дунава 2002. године, када је протицај те реке у Бечу износио 11.000 кубика воде у секунди, а 2013. године у Братислави је протицало 11.400 кубика у секунди. Милутиновић је казао да толико воде не може да протекне поред Новог Сада, те да се поплавни талас мора трансформисати узводно од тог града, у ритовима јужне Мађарске и Копачком риту. „То се десило 2002. године и 2013. године. Ако се та трансформација поплавног таласа не изврши, може се десити да нам дотиче и знатно више воде од 8.400 кубних метара. То би могла да буде количина која не може да протекне поред Новог Сада без изливања и нашли бисмо се у великој невољи”, рекао је Милутиновић.
Анализирајући понашање Дунава, Милутиновић тврди да се карактеристике те реке мењају од 1997. године и сада су, тврди, велике воде све чешће и све веће.
Наводећи пример стогодишњег нивоа Дунава код Новог Сада, он упозорава да је ниво стварне стогодишње воде у Новом Саду 830, а не 800 центиметара, те да зато с времена на време треба обављати неопходне предрачуне. Тврди да, ако се велике воде у будућности понове, а до тада се не уради нешто конкретно, најугроженији град од Дунава био би Нови Сад. „Имамо 20 километара насипа узводно од Новог Сада, где почиње новосадска касета, која је с једне стране ограничена насипом, а с друге високим тереном и сва вода која би на било који начин ушла у ту касету слила би се у град. Она не би могла да се излије из те касете ни у канал, ни у Дунав без рушења тих насипа”, анализира Милутиновић, истакавши да је управо то „најцрњи сценарио” за тај град, јер би вода пробила насип и водостај би био раван нивоу његовог зида на кеју. „Вода која једном уђе на неки терен тежи да се хоризонтира. Она тада расте и постоји опасност да пробије и те нове насипе. Проблем великих река је управо то – ако дође до хоризонтирања нивоа питање је да ли имате где да вратите воду, или ће вам она муњевито улетети у град, као што је то било у Обреновцу”, објашњава он, истакавши да је управо зато то опомена за будућност.
Наш проблем, тврди Милутиновић, јесте и то што ништа нисмо научили из прошлости и мислимо да се поплаве неће поновити. „Живети поред Дунава, међутим, значи и да не смете веровати да се то неће десити, морате бити спремни”, каже он и додаје да су градови наша највећа вредност и да зато увек морамо бити спремни. Поплаве јесу природне појаве, али њима се мора управљати.
С обзиром на то да живимо у долини Дунава, где су и Нови Београд, Нови Сад, Панчево... изградња насипа може бити решење за неко време. Међутим, реч је о реци која је непредвидива и која би једном у сто година могла све те градове да потопи. „Да ли ће се то претворити у катастрофу – то је друга прича. На нама је да схватимо да се то може десити и да катастрофу спречимо. Поплаве не можемо да спречимо, али можемо катастрофе. Можемо их контролисати до неке мере”, тврди Милутиновић. Извор: Танјуг
