ВЕРСКА ТРПЕЉИВОСТ И ЕКУМЕНИЗАМ
Верска трпељивост није исто што и екуменизам. Верска трпељивост је врлина православних хришћана, а екуменизам је лаж квазирелигиозног глобализма. И да поновимо: екуменизам нема никакве везе с верском трпељивошћу, тако својственом српском народу. Јер, Срби су вековима умели да живе с људима и народима других вера.
О томе пише наш чувени историчар, Лазо М. Костић, у својој студији „Толерантност српског Православља“:“Познати мађарски статистичар Швартнер је писао почетком прошлог века: „Ако се не варам, то је једна значајна црта карактера грчке цркве, која је у духу истока са собом задовољна, да она мало полаже на мисије и на дело обраћања других (у своју веру), мање него иједна хришћанска црква у новије доба..." У II књизи тог свог дела, Швартнер је рекао: „Нарочито је непоколебљива верност Граничара према владајућој кући само ако се не чине никакви покушаји њиховог сједињења са римокатоличком црквом..."
Цитирајући те исте речи Јан Чапловић каже: „Они, и то сви источни хришћани, пуштају на миру цео свет само ако њих пусте у миру!“
Посебно се бавио питањем толеранције словачки правник и етнограф Јан Чапловић, који је три године (од 1809. до 1812.) био у Пакрацу саветник православне конзисторије, и на тај начин у сталном контакту са свим црквеним властима наших северних крајева. Као лутеран он посматрао конфесионалне прилике у Славонији.(...)
„Они живе у спокојној свести да је њихова вера одлична, они се зову православнима - и која ће друга црква на њих бацити први камен? - Али они пуштају на миру цео други свет, они не прогоне никога; они - колико ја знам - не настоје уопште да себи привуку туђе вернике, они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији.
Док друге хришћанске цркве шаљу мисионере у најудаљеније делове света, Источна црква све то игнорира, и нека ми је дозвољено да своје незнање отворено исповедам: Ја сам до данас о прозелитској акцији ове Цркве тако мало читао и чуо!…
Па и евангелику, по миме мишљењу, више приличи да узме за жену неку српску или влашку девојку него католичку, јер он нема шта да страхује да ће ово свештенство вршити икакав утицај а камоли силу у погледу деце. Многостране непријатности којима су изложени протестанти у Србљи у Угарској кад закључе брак са католичким партнером, већ су многе дубоко, веома дубоко разочарале и они, следствено, имају да се кају због непромишљеног акта.
Нека ми се не приговори да је та велика толеранција источних хришћана нужна последица њихових ограничених политичких односа овде."(...)
У једном Статистичко-географском опису Угарске, Хрватске и Славоније из год. 1834. стоји:„Славонски грчко-несједињени воле своју веру и своје сувернике сасвим јако, али не ометају друге у вршењу њихове религије и не гоне их; они не бацају мрежу ка прозелитизму".
Ту се описује стање у Карловачкој архидијецези и Пакрачкој дијецези; књига је скоро званична и јако прокатоличка. Тиме њене констатације добивају само на важности.
Познати француски географ и етнограф Ами Буе писао ie 1840:„Не желећи ослободити Источну цркву сасвим пуне интолеранције, ипак она има преимућство над оном Римском да показује нешто више верске толеранције".
Говорећи о Србији, тада још турском пашалуку, Ами Буе пише (цит. дело, III, стр. 288):„Књаз Милош је увек следио паметну политику према муслиманима. Он их није ни најмање бодрио на мењање вере и није пружао никакве повластице (користи) онима који су се одрицали вере предака, јер је знао да би интерес био главни мотив ове конверзије".
Француски писац Адолф Бланки писао је почетком четрдесетих година прошлог века и ово о Србима:„Они поуздано верују масу ствари које су мало вероватне чак у очима вере; али су њихова веровања умилна, и нема ту ништа од фанатизма и од интолеранције муслимана".
Немачки (шлески) теолог и правник из прве половине прошог века, Ј. Ф. Наигебаур, који се прославио својим разним описима земаља и народа, у својој књизи о Јужним Словенима каже ово о разлици православних и католика 1851. године:„Католички Хрват говори са извесним презиром о Србину, који следује источну веру; он га зове Рац. Обично, ако неко пита о имену, пореклу, занимању једног које је случајно акатолик (које није католик), никад не пропусти католички Хрват да дода: он није католик, он је несједињен, он је шизматик, чак и тада кад га нико о том не пита. Ове особине није писац могао да нађе код припадника Источне цркве, тако да они изгледају много толерантнији. Томе свакако доприноси и то, што њихови свештеници не стоје ван државе и ван породице, јер су жењени и не зависе од једног страног, далеког поглавара духовног. То им стално даје право да кажу: Богу се треба више покоревати него људима..."
Бечко-пештански археолог и историчар Фелике Каниц (Јеврејин) много пута је пропутовао Србију, и дао низ радова о њој. Између осталих и систематски приказ њеног стања под називом „Кнежевина Србија и Српски народ од римских времена до данас". Та је књига изашла први пут 1869, после је прештампана, док је почетком овога века изашла као „Краљевина Србија..." са неким додацима. У њој стоји исто што и у прво-битном издању од 1868:„Према иновернима Србин је сасвим толерантан и није нимало наклоњен врбовању и прозелитизму. Он је религиозан у колико се ради о црквеним заповедима".
Француски књижевник и научник (слависта) Луј Леже писао је 1873:„Једна евангеличка (протестантска) црква била је подигнута у Београду 1854. Једна немачка школа јој је придодата; она је била под заштитом књаза Михаила који је желео, да толеранција буде најлепши урес своје владавине…
У Србији једва има више од четири хиљаде католика. Влада се носи мишљу да за њих створи цркву, која би зависила од епископа аустриског…
Један од последњих аката књаза Михаила био је да понова отвори једну од старих турских џамија за верску употребу Срба муслимана који из Босне долазе у Београд. Врло умесна мера и веома погодна да покаже Србима муслиманима да ће будућа Србија обухватити општом толеранцијом све религије и све обреде".
Један Италијанац добровољац у Српско-турском рату 1876. писао је још тада са чуђењем описујући свој боравак у Београду:„Хоџа и католички свештеник имају по 60 форината годишње; синагога и лутеранска капела примају већу помоћ; православна црква је званична црква државе. Пре кратког времена министар је казнио новчаном казном турског хоџу зато што је једног петка прегрешио и није обавио верску службу. Необичан и, ако се хоће, нелибералан начин, али ипак такав да показује колико трпељивости и, према томе преданости према слободи има овај народ о коме Маџарска труби да је способан да буде само роб".
Француски историк Ернст Дени писао је за време Првог светског рата:„Српски народ није мистичан; Његов дневни, мучни посао је сувише опор да би му дозвољавао да често диже очи ка небу. Он није нетрпељив (нетолерантан), јер га живот доводи без престанка у контакт са разним верама".
Познати слависта, професор Немачког универзитета у Прагу, Герхард Геземан је писао мало пред овај рат: „Великодушно је српска држава, чак на врхунцу своје моћи, оставила на снази самосталну архиепископију охридску“.“
То су, дакле, Срби: живи и пусти друге да живе!
Уосталом, из романа „На Дрини ћуприја“ види се како су се, у Вишеграду, слагали верски вођи три вере – православља, ислама и јудаизма. То и јесте смисао босанске изреке: „Добар човјек, не хвалећи му вјере!“ Скраћено: „Алал ти вера!“ Ово значи: „Нека ти је Богом проста твоја, за мене погрешна, вера, али ти јеси добар човек!“
Али, Православље и инославље се не могу мешати, јер Истина је Христос. Цело Свето Предање сведочи о томе.
Свети Теофан Затворник каже:„По учењу Отаца и Учитеља Цркве јересју се назива оно лажно учење које подрива саме основе хришћанске веронауке, изопачује верске догмате и своје следбенике потпуно отуђује од Православне Цркве... дао што говори Св. Василије Велики: јеретик је онај ко је туђ по вери.“
Дакле, верска трпељивост је дужност хришћанина. Али екуменизам, као религиозни глобализам, који би да уједини Истину и лаж, јесте духовна смрт проклетство за човека.
РАЗДВАЈАЊЕ У СВЕТОМ ПИСМУ
Бог не сједињује Истину и лаж. Бог је, напротив, Онај Који раздваја.
Пет Завета у Библији смењују један други: завет са Адамом, завет са Нојем, са Авраамом, синајски завет са Мојсијем и Израиљем, и коначно Нови Завет који се испунио у Христу. А сваки завет има карактер избора и одвајања. Сам појам завета у хебрејском језику повезује се са значењима „резати“, „узимати“ и „бирати“, док се и реч „свети“ тумачи као оно што је издвојено и посвећено Богу. Свети су Божји посвећеници, који духом не смеју да се мешају са онима који живе у лажи и неправди.
За целу свештену историју се може рећи да је историја изузимања и раздвајања. И живот у завету значи одрицање и прихватање Божје воље. У Новом завету то раздвајање не нестаје, него добија нови вид, јер и апостол љубави Јован позива: „Не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога“.
Први људски грех је био одбијање разликовања, јер је Ева приступила светињи Дрвета познања као обичном дрвету које даје магијску бесмртност. Последица тога није само преступ, него и изједначавање онога што је било издвојено у Едем са оним што је било ван граница Едема. Одмах затим долази пример Каина и Авеља: Каинова жртва није прихваћена зато што је принесена без словесног избора, немарно, док је Авељ принео жртву бирајући најбоље на дар Богу. Из те разлике произлази и даље издвајање у историји: каинити се губе из видног поља, а касније се као грех јавља мешање потомака Сита са ћеркама Каиновог колена. И Вавилонска кула се сагледава из исте перспективе: Бог раскида јединство богоборних градитеља, јер би на земљи могла да завлада једнодушност у злу, па је зато ова подела спасоносна.
БОГ КОЈИ ОДСЕЦА
Издвајање се наставља кроз Ноја, Авраама, Јосифа, Јакова, који је отац племена Израиља. Ноје је одвојен од допотопског човечанства; Авраам се појављује из земље пагана; Израиљ постаје оно што јесте управо издвајањем из других народа и извођењем из Египта. Закон Мојсије затим то раздвајање утврђује до најситнијих детаља, забрањујући мешање семена и разнородних тканина. Бог тако штити свог Првенца, Изабрани народ, исушује мочваре паганства око Израиља и да не једном одсеца агресивну и прилепчиву грехопадну прошлост.
Бог одсеца безнадежно заражене делове човечанства да болест грехопада не постане свеопшта. Пред потоп, Богу је „жао“ што је створио људе који су пљунули лик Божи у себи и предали се разврату:„Покаја се Господ што је створио човјека на земљи, и би му жао у срцу.“ Овде се библијска историја чита као тешко, болно, али нужно узрастање човечанства кроз избор, рез и раздвајање.
Из тог истог низа изводи се и тема остатка Израиља. Када пагански инстинкти преовладају, Бог издваја „остатак Израиља“, Израиљ по духу од остатка Јевреја који је пао у идолатрију. Тај остатак је, кажу библијски пророци, „народ невољан и сиромашан“ који ће се уздати у име Господње. Из њега ће изаћи апостоли и први хришћани. Бог је, како рече један руски мислилац, скулптор који откида од комада камена све сувишно да би на крају свету показао лик Дјеве Марије.
ПРОТИВ СИНКРЕТИЗМА
Бог је против сваког синкретизма: Самарија је пример људи који се „бојаху и Господа“, али су истовремено својим боговима служили. То тако не може и не сме. Библијска формула ‘Бог је један’ је ексклузивна формула: Бог Библије је јединит, јер искључује друге богове.
Ту је пример древних хришћана. Ако савремена култура сматра да је могуће посматрати сваку религију као једнако ваљану и истовремено остати веран себи, хришћанско искуство сведочи обрнуто. Ма колико савременој Цркви били упућивани прекори да је „нетолерантна“ и „затворена“, ипак је очигледно да су најбољи од хришћана, сами апостоли, непосредни Христови ученици, изабрали смрт да не би указали поштовање паганским божанствима“. Библијска и црквена историја нису историја безобличног мира, него историја избора који често подразумева страдање. У том смислу, мотив „остатка“, „изабраности“ и „одсецања“ добија коначно упориште и у новозаветној, па и мученичкој традицији. Бог Библије искључује друге богове, док „религијски кич“ савремености настоји да све укључи.
И тај кич, та лаж и јесте екуменизам.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Свети Сеарфим Софијски ( Собољев) 1948. године је писао:“Иза екуменистичког покрета стоје исконски непријатељи Православне Цркве - масони... Организатори екуменистичких конференција не теже ка догматичком сједињењу свих такозваних хришћанских цркава са Православним Црквама него ка мешању једних и других, кроз одступање православних од своје вере и њихово екуменистичко дружење са јеретицима, нарочито са протестантима. А ово мешање је једнако уништавању Православља.
Наравно, кад је реч о екуменизму не смемо губити из вида да на самом извору екуменистичког покрета пред нама не стоје само исконски непријатељи наше Православне Цркве, већ и отац сваке лажи и погибељи - ђаво. У претходним вековима он је хтео да уништи Свету Цркву кроз мешање православних са јеретицима. Он ово чини и сада кроз исто ово мешање преко екуменизма са његовим неисцрпним масонским капиталом.
Ипак, раније је ђаво, као подстрекач мешања истине и лажи, имао више препрека него сада. Тада су Хришћани имали ватрену ревност према православној вери и штитили су је до мученичке крви. Данас су православни обузети нечувеном равнодушношћу према својој вери, што је толико мрско Господу Који је рекао: "O да си студен или врућ! Тако будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својијех” (Апок. 3,15-16). Тада су због ревности према вери и чистоту хришћанског живота православни имали богопознање. Богословски непросвећени људи, чак и на пијаци, расправљао је о томе да ли је Христос једносуштан или сличносуштан Свом Божанственом Оцу. А данас међу православнима царује свеопште слепило у погледу питања вере. Користећи све ово, екуменистички покрет се брзо шири читавом васељеном, хватајући у своје лукавством исплетене мреже, чак, и православне Хришћане…
Имајући у виду суштину екуменизма и његове циљеве, одбацимо у потпуности екуменистички покрет, јер је то одступање од православне вере, издаја и неверство Христу, што на све начине треба да избегавамо да се не би на нама оствариле речи преподобног Серафима: "Тешко ономе ко макар за једну јоту одступи од светих Васељенских Сабора." Овде је свет непријатељски према Христу и Његовој Светој Православној Цркви. Зато је пријатељство са овим светом, по речима апостола, "непријатељство према Богу" (Јаковљ. 4, 4).
Наша Света Црква се увек борила против јереси и то чак до своје крви, али је људе који су по наговору ђавола пали у јерес Православна Црква увек жалила, и покретана љубављу према њима изрицала им епитимију, све до одлучења од црквене заједнице.
Међутим, она никад није престајала и неће прекидати своју молитву, овај уздах благодатне истинске љубави за уразумљивање и обраћење јеретика на пут спасоносне истине. Ево како нас Света Црква учи да се за њих молимо: "Оне који су одступили од православне вере, и који су заслепљени погибељним јересима, светлошћу Твог познања просвети и Светој Твојој Апостолској Цркви присаједини" (молитве за живе - Молитвеник).
На тај начин Света Црква, захтевајући бескомпромисну борбу против јереси, разликује саме јереси од људи који су пали у ове јереси, и увек за њих отвара свој матерински загрљај пун љубави...“
Да зљкучимо: верска трпељивост и милостива љубав према инославнима да и да, али екуменизм – никада не.
Извор: Правда
