Правда

После 20 година мира, Република Српска прети да уништи споразум који је Босну одржао заједно. Запад то мора зауставити. У сенци вести о руским ваздушним нападима против побуњеника у Сирији и поплаве избеглица које преко Балкана путују ка западној Европи, на помолу је криза у Босни и Херцеговини на југоистоку ЕУ. И овде, такође, Москва има улогу у одлукама које праве проблеме. Овог 21. новембра обележава се 20-годишњица Дејтонског мировног споразума, којим је окончан троипогодишњи брутални рата између Срба, Хрвата и Бошњака. У Дејтону, Охајо, амерички изасланик Ричард Холбрук је постигао велику дипломатску победу којим је окончан сукоб и успоставио темеље одрживе државе. Ради остваривања мировног споразума, Дејтонски споразум је предвидео улогу високог представника, односно надзорника са међународном подршком. До данашњег дана, БиХ је ретка успешна прича у пост-конфликтној изградњи државе. Зато би годишњица требала да буде време за славље. Нажалост, може се десити да не буде тако. Дејтонски споразум је створио два високо аутономна ентитета унутар Босне: Федерацију БиХ са бошњачко-хрватском већином и Републику Српску са српском већином. Милорад Додик, председник Републике Српске, планира да референдумом 15. новембра, отвореним кршењем споразума баци сенку на прославу годишњице Дејтона, што је потез који многи виде као слабо прикривен референдум о независности. Заказани плебисцит има само једно питање: "Да ли подржавате неуставно и неовлашћено наметање закона од стране високог представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини, посебно наметнутих закона о Суду и Тужилаштву [БиХ] и спровођење њихових одлука на територији Републике Српске?" Такво пристрасно и сугестивно питање нуди само један прави одговор. Референдум ће Додику дати политичко и правно покриће да нареди институцијама Републике Српске - од државне администрације до порезника - да престану да поштују одлуке државног суда, пресуде и одлуке, и да опструирају рад тужилаштва. То би поништило 20 година напретка и започело уништавање правног поретка у БиХ. Иако ссе референдум односи само на правосуђе, његове деструктивне последице га чине де факто проглашењем независности. Да не било неких сумња у Додиковим намерама, он је ну априлу најавио да ће РС одржати референдум о независности 2018. године. Претња референдумом се налази у средишу усред олује коју стварају Додиков оштри српски национализам,  очигледно погрешне европске политике његовог смиривања, руског мешања на Балкану, и опасне неспремности Сједињених Држава да Европску унију у Босни оставе по страни. Вашингтон је 2006. године пустио Брисел да преузме водећу улогу у Босни, када је тада нови међународни надзорник, високи представник Кристијан Шварц-Шилинг јавно изјавио да ће, у складу са политиком ЕУ, у свом приступу следити принцип "корак уназад" и "даље руке". Он је одржао обећање, а ЕУ је напустила функционални модел међународног надзора, који је створио стабилан мир и значајна достигнућа у изградњи државе, док су демократске реформе узимале маха.  Брисел је такав приступ заменио приступом "локалног власништва" и пружио нејасно обећање интеграције у ЕУ.  Готово одмах, Босна је почела да стабилно назадује. Осећајући слабљење међународне одлучности Додик, тадашњи премијер Републике Српске, је почо да користи заразну националистичку реторику, говорећи са презиром о Бошњацима и босанској држави, и најавио да је држава која је успостављена у Дејтону привремена. Током наредних девет година, користио је уставна овлашћења Републике Српске и Срба у државним институцијама да блокира или закочи реформе, ослаби институције на државном нивоу, и избуши босанску државу коју је међународна заједница толико мукотрпно правила. Он је систематски нападао индиректно опорезивање, државну корпорацију за пренос струје (Транско), државно правосуђе и тужилаштво, државне граничне службе, Агенцију за истраге и заштиту, и друга владина министарства. У 2011. години, Додик је заприетио референдума о државним правосудним институцијама, али се повукао након што га је привремено Брисел умирио стварањем "структуираног дијалога о правосуђу", што је изгледало као бирократско настојање да се умањи дрека Републике Српске. То није успело. Чини се да је Додиков анимозитет према правосудном систему на државном нивоу повезан са његовим гађењем према независном судству и његовим личним страхом од оптужби за корупцију. Садашњи високи представник Валентин Инцко, као једина особа са законским овлашћењима да заустави Додиков референдум, актуелни, је на инсистирање како Вашингтона тако и Брисела стајао по страни.  ЕУ тек треба да формулише одговор на најновије Додикове провокације, који би га убедио да откаже референдум. Неки међународни званичници мисле да је само преговарање начин, и надају се да ће се  изборити са тим, пост факто, преко правосудних институција које Додик планира да крши. Други се надају да Београд може бити позван да обузда Додика, игноришући да српска “дубока држава” сматра Републику Српску као свој највећи спољополитички успех. Заиста, званичници из Београда отворено подржавају Додика и надају се да ће добити Републику Српску у замену за одустајање од Косова. Током ових провокација, Москва је подржала Републику Српску. Руски амбасадор у Босни, Петар Иванцов је изјавио да је референдум унутрашња ствар БиХ и изразио симпатије према жалби Републике Српске у вези државног правосуђа. Значајно је одбијање руских амбасадора да подрже напоре међународне заједнице да се зауставе Додикови покушаји да Босну доведе до аспада, као и њихово противљење чланству БиХ у ЕУ и НАТО, са чим су се раније сложили. У јулу је Русија ставила вето на резолуцију Савета безбедности УН која би масакр више од 8.000 Бошњака у Сребреници 1995. године описала као "геноцид". Сада се неки питају да ли Русија подржава суверенитет и територијални интегритет Босне. Подржавањем Додика, Путин је у стању да створи озбиљне проблеме за Запад, без потребе да инвестира средства или дипломатску енергију. Овај образац би требало да буде познат. Од Абхазије у Грузији, Придњестровља у Молдавији и најскорије на Криму и у источној Украјини, Русија је одлучила да спречи западни утицај у регионима који историјски гледа као своје, а које је ипак изгубила након пада Берлинског зида. Чини се да ће Москва, ако не може да контролише одређену територију, одлучити да се створи климу нестабилности која спречава ЕУ, САД и НАТО да стекну значајно упориште. Ово важи за Балкан, који је Русија традиционално сматрала за своју сферу утицаја. Како се суседна Црна Гора приближава чланству у НАТО, Москва жели да повуче линију против даљег западног напретка у региону. Званичници који разумеју крхкост Босне су забринути - и са добрим разлогом. Инцко је 4. Септембра послао неуобичајен извештај Савету безбедности УН, наводећи да Република Српска "јасно крши" Дејтон,  уз напомену да че, ако тренутни правац остане исти, “бити повећан ризик да [Босна и Херцеговина] настави да клизи ка распаду, са значајним међународним мировним и безбедносним последицама. Америчка амбасада у Сарајеву је издала саопштење у коме је навела да је" узнемирена"због референдума, који представља претњу "сигурности, стабилности и просперитету у БиХ". Слично томе, седам од осам страних амбасадора у Босни, који чине Управни одбор Савета за имплементацију мира - надзорног тела за мировни споразум - је у јулу издоло саопштење да референдум представља" фундаменталну повреду "Дејтонског споразума. (Није изненађујуће, Русија је одбила да потпише ову изјаву.) Али упозорења нису довољна. Запад сада мора да спречи Русију да користи Додиков национализам да дестабилизује Балкан и створи још један сукоб. С обзиром да је ЕУ ометена својим већим проблемима, само енергичан и робустан приступ САД може предухитрити предстојећи колапс Босне - и руски корак у тај вакуум. До 2006. године, главни инструмент политике међународне заједнице био је високи представник, који има извршну власт према Дејтонском споразуму. То му дозвољава да уклони опструкцију, намеће законе и нареди забрану путовања и замрзавање имовине. Али та овлашћења после 2005. године се не користе, углавном због недостатка воље међу чланицама ЕУ. Москва се, попут Републике Српске, противи њиховој употреби. Број војника међународних мировних снага,  које су предвиђене Дејтонским споразумом је смањен са 60.000 на мање од 600. Наизглед, опције за Запад су ограничене. Запад мора да нађе нови начин да изврше утицај у Босни. То ће захтевати значајну енергију и ангажман, али је далеко од немогућег. Прво, као гарант Дејтонског мировног споразума, Сједињене Државе треба да именују специјалног изасланика за регион да који ће окупити западне савезнике и користити дипломатска средства да спречи Додикове планове. Друго, овлашћења Високог представника морају бити обновљена. Треће, Запад би требало да користи финансијске, административне и кривичне санкције против босанских политичара који крше Дејтонски споразум. Четврто, и што је најважније, специјални изасланик мора да изврши ревизију Дејтонског споразума,  са намером да га у потпуности измени. Иако је Дејтонски споразум показао да је добар да заустави борбе, такође је показао своје границе, посебно с обзиром да је Додик почео да опструира функционирање државе и спровођење реформи. Скоро сви Босанци - Срби, Бошњаци и Хрвати подједнако - бих волели да се он промени, али знају да њихови политичари немају вољу да то учине. Запад има још једну карту. Ако Додик настави са референдумом, то ће бити флагрантно кршење Дејтонског споразума, на којима лежи сам правни легитимитет Републике Српске лежи. Ако одлучи да не поштује на Дејтон, онда Република Српска легално губи легитимитет и постаје лажни ентитет утемељен на геноциду. Међународна заједница би требало онда да реагује и укине Републику Српску, која би, као екстремна, била лишена моћи преко административних и финансијских средстава. Истина, ангажовање САД и веће ангажовање међународне заједнице захтева напор. Али приступ “чекај-и-види” ће се показати много скупљи. Бошњаци и Хрвати отишли су ушли у рат 1992. Године да би сачували целовиту Босну , и нема индикација да би данас били спреман да Републику Српску пусте да оде без борбе. Ако избије насиље, то ће се осетити широм Балкана, и оно  би могло да се прелије на Косово,  југ Србије, Македонију и српски регион са муслиманском већином Санџак. Преливање насиља из Босне би могло да поремети текуће преговоре између Београда и Приштине, и то би могло да донесе повратак етничког чишћења 1990. и обнови токове избеглица. То такође може да радикализује умерене босанске муслимане, који су под све већим притиском екстремиста из Залива, што ствара ризик стварања минидржаве бесних муслимана директно на граници ЕУ. Вашингтон сада мора да одлучи, а не касније - да ли ће деловати проактивно да задржи целовиту Босну и Херцеговину и стабилан Балкан - или ће дозволити да Москва поставља правила. Чекање ће такође дозволити да се на Балкану обнови регионалне нестабилност и сукоби. И Сирија је показала да избор чекања са собом носи значајну цену, ону коју од рата уморни Балкан не би требало да плати.