Седам дана живота без справице 21. века је велики изазов у савременом свету. Ако га заборавимо или се изненада поквари, хвата нас паника, осећамо се изгубљено и одсечено од света.
Стари будилник одавно "дрема" на полици са заборављеним стварима. Уместо рафалног звука металног часовника, сада нас буде нежне "жице" нашег мобилног телефона. Дан почиње у ритму који смо сами изабрали. И док се лењо протежемо у кревету, не морамо да размишљамо о обавезама које нас чекају. Све те важне сатнице забележили смо у телефону и сада смо спокојни, јер ће нас он на време обавестити где и када треба да се појавимо. Ех, колико је то само једноставније и паметније од подсетника од папира. Када смо схватили да јутарњи одлазак до киоска на којем нас чека наручен примерак дневних новина можемо да заменимо "напајањем" информацијама са мобилног интернета, помислили смо да смо још више победили време. Док чекамо превоз, ишчитаћемо најновије вести на нету и то је то. Уштеду у минутажи искористићемо да не каснимо на пословни или приватни састанак. Па шта и ако у последњем тренутку укапирамо да не стижемо на "зборно" место онда када смо се договорили?! "Касним пола сата", смс је који све решава. Доба писаних честитки је иза нас, а ми далеко мирнији уз сазнање да ће нам мобилни само "дојавити" коме је данас рођендан. Ако те датуме и нисмо убележили у именик, "искочиће" нам са Скајпа, Вајбера, Месинџера... Свих оних мудрих апликација које наш телефон чини ризницом драгоцених информација, чуварем пријатељстава, владарем мисли, времена, па и емоција. А онда, свет на тренутак стаје. Срце убрзано лупа, дланови су мокри, брада подрхтава, говор се претвара у муцање. Чини се да су нам одстранили део тела. Шок - остали смо без мобилног телефона. Панични страх и питање - шта сад да радимо?! Како ћемо преживети? Пред нама је недеља "одвикавања", савладавања искушења, додворавања свакодневици која одједном "плеше" без справице 21. века. И шта даље? Има ли живот више смисла? Сада нам је можда ближи онај Алисин осећај збуњености док је тумарала кроз земљу чуда. Тумарамо и ми. Дезорјентисани, дезорганизовани. Конфузија мисли и покрета. Не знамо како да промишљамо, у ком правцу да делујемо. Навикли смо да френетично листамо поруке, гледамо слике, успављујемо се зурењем у екран. А онда смо одједном ускраћени за дневну дозу "наркотика" који живот значи. Као да се читав свет уротио против нас. Претурамо по торби, шизофрено изврћемо џепове. Али не, мобилни телефон није ту. Не знамо како да кренемо у нови дан и за коју сламку да се ухватимо. Хајде полако. Удахнемо, издахнемо. Дисање ублажава стрес. За почетак би требало да се вратимо будилнику. Јер неко мора да нас пробуди на време, а наш драги телефон то бити неће. Добро, и није толико страшно када зазвони оно чудо од металног сата, јер бар можемо да га "треснемо" о зид, а да се не разбије. Сигурно негде имамо блокчић и хемијску, тако да је и проблем са списком обавеза решен. Таман да мало одморимо прсте од укуцавања и обрадујемо их писањем, јер истраживања показују да покрети исписивања покрећу хормон среће. А баш то нам је сада потребно... Проблем је што смо се одавно одвикли од гледања у ручни сат, а навикли на орјентацију уз онај на телефону, па сад и те навике треба повратити. Знамо где нам је посао, али шта ако нам се нешто деси на путу до њега, ако нам ауто стане, заглавимо се у лифту, позли нам... а не можемо да се јавимо шефу? Чак и да од неког успут позајмимо мобилни, ништа нам не вреди јер не знамо његов број напамет. Уосталом, одавно смо престали да памтимо ичије бројеве. Паника расте. Опет се хватамо за главу. Добро, знамо мамин и татин фиксни број. То је довољно. Али како ћемо фризеру да јавимо да нећемо доћи? Хајде, некако ће и то проћи. Да видимо помаља ли се нека ведрина у лудилу које нас је снашло? После три дана можда ће нам и даље срце убрзано лупати, али ћемо схватити да и није тако лоше што нас не "смара" баш свако коме падне на памет да нас зове и обасипа причама, које нас не занимају. Заправо је одличан осећај када можемо да се оправдано изолујемо. Уместо да се не јављамо на телефон када нам се не јавља, сада господаримо сопственим временом и расположењем. Дошли смо у позицију да сагледамо колико је сулудо што свако може да нас зове кад хоће, а да ми, пошто смо васпитани и фини, морамо да му одговоримо на позив, иако бисмо радили све само не то. Атак на слободу и независност је ослабљен. Чаробан осећај. У измењеним околностима, можда ће нам недостајати пријатељи са којима сваког дана виртуелно кафенишемо преко Вајберa и Скајпа, али одједном се то време отвара за нове могућности. Прочитаћемо са пажњом добру књигу или на миру одгледати филм у биоскопу, што у последње време не стижемо, јер смо мало-мало у некој мобилној преписци или разговору. На тренинг ћемо отрчати без справе која зрачи и тако се и физички и ментално разгибати, јер нас ничији позив или порука најзад неће пореметити. Руке ће нам бити слободније, глава мирнија. А уши... Колико ће нам тек оне бити захвалне. Неће знати шта их је снашло, па ће им и улична бука "лећи" као терапија. Шта ћемо још добити решавајући овај тест искушења? Добро расположење, квалитетнији сан и неколико лекција о животу и потребама. Присетићемо се да записивање бројева телефона у папирнати именик није губљење времена, него здрава навика која ће нам сачувати нерве и контакте, у случају да наш мобилни "умре". У игру ћемо вратити класични фото-апарат, који и даље прави добре слике, само што смо га ми потценили. Мање ћемо каснити на састанке. Живело поштовање оних са којима се налазимо, а које смо толико пута лежерно "пресрели" поруком о пола сата кашњења. Зашто не бисмо, с времена на време, послали печатирану честитку уместо обичног смс-a "Срећан рођендан"? Успављиваћемо се књигом, а не листањем по апликацијама које већ знамо напамет. Суштина је да не морамо да се одрекнемо мобилног телефона, али можемо да престанемо да га доживљавамо као витални орган, чије нас одсуство ставља на апарате за вештачко дисање. Сигурно ћемо за нешто и негде изгубити време, али ћемо зато добити себе натраг. Баш као и минуте и минуте за квалитетно проведене тренутке уз живу реч и причу "очи у очи".
Статистика о зависности
- Око седам милијарди људи живи на планети. Шест милијарди има мобилни телефон, а према подацима Уједињених нација, четири и по милијарди људи поседује тоалет.
- Истраживање на Индијана универзитету је показало да 89 посто студената доживљава "фантомске вибрације", односно причињава им се да им телефон звони.
- Свако пето дете у Јужној Кореји осећа анксиозност, страх или не може да заспи када се одвоји од телефона.
- Студенти у САД пошаљу 109 порука дневно или 3.200 месечно, показало је истраживање спроведено на два економска факултета у тој земљи.
- Шесторо од десеторо људи је признало да спава са мобилним, сваки десети се са њим тушира, 22 посто би се радије одрекло секса него њега, више од половине би из пожара избавило прво телефон, па онда кућног љубимца - подаци су студије којом је обухваћено 7.000 испитаника у седам земаља света.
Прочитајте још:
Извор: Новости
