Sedam dana života bez spravice 21. veka je veliki izazov u savremenom svetu. Ako ga zaboravimo ili se iznenada pokvari, hvata nas panika, osećamo se izgubljeno i odsečeno od sveta.
Stari budilnik odavno "drema" na polici sa zaboravljenim stvarima. Umesto rafalnog zvuka metalnog časovnika, sada nas bude nežne "žice" našeg mobilnog telefona. Dan počinje u ritmu koji smo sami izabrali. I dok se lenjo protežemo u krevetu, ne moramo da razmišljamo o obavezama koje nas čekaju. Sve te važne satnice zabeležili smo u telefonu i sada smo spokojni, jer će nas on na vreme obavestiti gde i kada treba da se pojavimo. Eh, koliko je to samo jednostavnije i pametnije od podsetnika od papira. Kada smo shvatili da jutarnji odlazak do kioska na kojem nas čeka naručen primerak dnevnih novina možemo da zamenimo "napajanjem" informacijama sa mobilnog interneta, pomislili smo da smo još više pobedili vreme. Dok čekamo prevoz, iščitaćemo najnovije vesti na netu i to je to. Uštedu u minutaži iskoristićemo da ne kasnimo na poslovni ili privatni sastanak. Pa šta i ako u poslednjem trenutku ukapiramo da ne stižemo na "zborno" mesto onda kada smo se dogovorili?! "Kasnim pola sata", sms je koji sve rešava. Doba pisanih čestitki je iza nas, a mi daleko mirniji uz saznanje da će nam mobilni samo "dojaviti" kome je danas rođendan. Ako te datume i nismo ubeležili u imenik, "iskočiće" nam sa Skajpa, Vajbera, Mesindžera... Svih onih mudrih aplikacija koje naš telefon čini riznicom dragocenih informacija, čuvarem prijateljstava, vladarem misli, vremena, pa i emocija. A onda, svet na trenutak staje. Srce ubrzano lupa, dlanovi su mokri, brada podrhtava, govor se pretvara u mucanje. Čini se da su nam odstranili deo tela. Šok - ostali smo bez mobilnog telefona. Panični strah i pitanje - šta sad da radimo?! Kako ćemo preživeti? Pred nama je nedelja "odvikavanja", savladavanja iskušenja, dodvoravanja svakodnevici koja odjednom "pleše" bez spravice 21. veka. I šta dalje? Ima li život više smisla? Sada nam je možda bliži onaj Alisin osećaj zbunjenosti dok je tumarala kroz zemlju čuda. Tumaramo i mi. Dezorjentisani, dezorganizovani. Konfuzija misli i pokreta. Ne znamo kako da promišljamo, u kom pravcu da delujemo. Navikli smo da frenetično listamo poruke, gledamo slike, uspavljujemo se zurenjem u ekran. A onda smo odjednom uskraćeni za dnevnu dozu "narkotika" koji život znači. Kao da se čitav svet urotio protiv nas. Preturamo po torbi, šizofreno izvrćemo džepove. Ali ne, mobilni telefon nije tu. Ne znamo kako da krenemo u novi dan i za koju slamku da se uhvatimo. Hajde polako. Udahnemo, izdahnemo. Disanje ublažava stres. Za početak bi trebalo da se vratimo budilniku. Jer neko mora da nas probudi na vreme, a naš dragi telefon to biti neće. Dobro, i nije toliko strašno kada zazvoni ono čudo od metalnog sata, jer bar možemo da ga "tresnemo" o zid, a da se ne razbije. Sigurno negde imamo blokčić i hemijsku, tako da je i problem sa spiskom obaveza rešen. Taman da malo odmorimo prste od ukucavanja i obradujemo ih pisanjem, jer istraživanja pokazuju da pokreti ispisivanja pokreću hormon sreće. A baš to nam je sada potrebno... Problem je što smo se odavno odvikli od gledanja u ručni sat, a navikli na orjentaciju uz onaj na telefonu, pa sad i te navike treba povratiti. Znamo gde nam je posao, ali šta ako nam se nešto desi na putu do njega, ako nam auto stane, zaglavimo se u liftu, pozli nam... a ne možemo da se javimo šefu? Čak i da od nekog usput pozajmimo mobilni, ništa nam ne vredi jer ne znamo njegov broj napamet. Uostalom, odavno smo prestali da pamtimo ičije brojeve. Panika raste. Opet se hvatamo za glavu. Dobro, znamo mamin i tatin fiksni broj. To je dovoljno. Ali kako ćemo frizeru da javimo da nećemo doći? Hajde, nekako će i to proći. Da vidimo pomalja li se neka vedrina u ludilu koje nas je snašlo? Posle tri dana možda će nam i dalje srce ubrzano lupati, ali ćemo shvatiti da i nije tako loše što nas ne "smara" baš svako kome padne na pamet da nas zove i obasipa pričama, koje nas ne zanimaju. Zapravo je odličan osećaj kada možemo da se opravdano izolujemo. Umesto da se ne javljamo na telefon kada nam se ne javlja, sada gospodarimo sopstvenim vremenom i raspoloženjem. Došli smo u poziciju da sagledamo koliko je suludo što svako može da nas zove kad hoće, a da mi, pošto smo vaspitani i fini, moramo da mu odgovorimo na poziv, iako bismo radili sve samo ne to. Atak na slobodu i nezavisnost je oslabljen. Čaroban osećaj. U izmenjenim okolnostima, možda će nam nedostajati prijatelji sa kojima svakog dana virtuelno kafenišemo preko Vajbera i Skajpa, ali odjednom se to vreme otvara za nove mogućnosti. Pročitaćemo sa pažnjom dobru knjigu ili na miru odgledati film u bioskopu, što u poslednje vreme ne stižemo, jer smo malo-malo u nekoj mobilnoj prepisci ili razgovoru. Na trening ćemo otrčati bez sprave koja zrači i tako se i fizički i mentalno razgibati, jer nas ničiji poziv ili poruka najzad neće poremetiti. Ruke će nam biti slobodnije, glava mirnija. A uši... Koliko će nam tek one biti zahvalne. Neće znati šta ih je snašlo, pa će im i ulična buka "leći" kao terapija. Šta ćemo još dobiti rešavajući ovaj test iskušenja? Dobro raspoloženje, kvalitetniji san i nekoliko lekcija o životu i potrebama. Prisetićemo se da zapisivanje brojeva telefona u papirnati imenik nije gubljenje vremena, nego zdrava navika koja će nam sačuvati nerve i kontakte, u slučaju da naš mobilni "umre". U igru ćemo vratiti klasični foto-aparat, koji i dalje pravi dobre slike, samo što smo ga mi potcenili. Manje ćemo kasniti na sastanke. Živelo poštovanje onih sa kojima se nalazimo, a koje smo toliko puta ležerno "presreli" porukom o pola sata kašnjenja. Zašto ne bismo, s vremena na vreme, poslali pečatiranu čestitku umesto običnog sms-a "Srećan rođendan"? Uspavljivaćemo se knjigom, a ne listanjem po aplikacijama koje već znamo napamet. Suština je da ne moramo da se odreknemo mobilnog telefona, ali možemo da prestanemo da ga doživljavamo kao vitalni organ, čije nas odsustvo stavlja na aparate za veštačko disanje. Sigurno ćemo za nešto i negde izgubiti vreme, ali ćemo zato dobiti sebe natrag. Baš kao i minute i minute za kvalitetno provedene trenutke uz živu reč i priču "oči u oči".
Statistika o zavisnosti
- Oko sedam milijardi ljudi živi na planeti. Šest milijardi ima mobilni telefon, a prema podacima Ujedinjenih nacija, četiri i po milijardi ljudi poseduje toalet.
- Istraživanje na Indijana univerzitetu je pokazalo da 89 posto studenata doživljava "fantomske vibracije", odnosno pričinjava im se da im telefon zvoni.
- Svako peto dete u Južnoj Koreji oseća anksioznost, strah ili ne može da zaspi kada se odvoji od telefona.
- Studenti u SAD pošalju 109 poruka dnevno ili 3.200 mesečno, pokazalo je istraživanje sprovedeno na dva ekonomska fakulteta u toj zemlji.
- Šestoro od desetoro ljudi je priznalo da spava sa mobilnim, svaki deseti se sa njim tušira, 22 posto bi se radije odreklo seksa nego njega, više od polovine bi iz požara izbavilo prvo telefon, pa onda kućnog ljubimca - podaci su studije kojom je obuhvaćeno 7.000 ispitanika u sedam zemalja sveta.
Pročitajte još:
Izvor: Novosti
