Правда

У ситуацији када се већи део ЕУ, а нарочито поједине источноевропске чланице, шлепује уз хегемонистички поход САД против Русије и тако подрива мир и стабилност на континенту и у свету, овакав развој ситуације је више него добродошао. Но, разочарава чињеница да међу онима који себе сматрају евроскептицима, русофилима и противницима америчког хегемонизма, не поздрављају баш сви политичке промене у Грчкој. Нисам сигуран какво је стање у ширим оквирима, али сам приметио да некима у Србији, који иначе поздрављају политичаре попут Путина, Орбана, или Марин Ле Пен, Сириза смета – јер је, за разлику од поменутих – левица. Ово ме тера да укажем на суштину бесмислености поделе на левицу и десницу у савремено доба, те на штету коју себи самима и циљевима за које се залажу чине они који се идеолошки острашћено сврставају у једну од ове две групе, а насупрот оне друге. Подела на левицу и десницу настала је сасвим случајно у време Француске револуције. Жирондинци, који су били задовољни дотадашњим постигнућима револуције, сели су десно од председавајућег у скупштини, док су јакобинци, који су хтели да се револуција настави, сели лево. Тиме је постављен одређени стандард – они који се залажу за очување постојећег стања, тј. конзервативну политику, били би означени као десница, а они који желе револуционарне промене, тј. радикалну политику, били би левица. Они између – присталице постепених промена, тј. реформске политике, били би центар. Друштвена и политичка стварност у Француској и шире је у почетку вероватно одговарала овој теоријској подели. Временом су се, међутим, спонтано развиле две врсте одступања, које ће потпуно обесмислити поделу на левицу и десницу. Прво, деветнаести, а поготово двадесети век, донели су велике политичке и друштвене промене. Како смо установили да је критеријум ове поделе однос према постојећем стању, то је логично да ће свака промена постојећег стања утицати и на промену у погледу тога који ће субјект бити сврстан у коју групу. Брзина промена довела је до тога да поред поменуте три врсте политике настане и четврта – реакционарна, она која подразумева мање или више радикалну промену у смислу враћања на старо. Временом је управо оваква политика почела да се сматра десничарском, док је аутентична десна политика – конзервативна – заузела место центра. Уз то, промене су се у различитим државама одвијале различитом брзином, што је имало за последицу да једна иста идеја, која би у једном друштву била сматрана реакционарном, тј. десничарском, у неком другом буде виђена као реформска, или чак револуционарна, односно левичарска. Друго, временом је дошло до раздвајања односа према постојећем политичком и према економском стању, што је довело до још веће збрке – један исти политички субјект могао је да има крајње десничарску политику у односу на економију, а крајње левичарску у односу на политику, и обрнуто. Да би у измењеним околностима силом задржали теоријску поделу на левицу и десницу, теоретичари политике почели су да „мешају бабе и жабе“ и да граде своје моделе који би арбитрарно обухватили разне врсте економских и политичких идеја „типичних“ за левицу или десницу, при чему су ови модели временом све више одступали од првобитне поделе на основу врсте политике за коју се неки субјекат залаже у погледу односа према постојећем стању. Најзначајнији исход овакве праксе био је тај да се, без икакве везе са Француском револуцијом и оним што су тад биле левица и десница, национализам почео сматрати претежно десничарским, док је левица посматрана као анационална. Ово захтева детаљнију елаборацију. Успон идеологије национализма у деветнаестом веку био је природна последица настојања европских друштава да формирају модерне националне државе као облик политичког организовања који се показао напреднијим у односу на средњовековне феуде и градове државе, као и на империје у класичном смислу. У политичком смислу, деветнаестовековни национализам се могао сматрати напредном, често револуционарном, дакле левичарском идејом. Но, управо на овом плану дошле су до изражаја разлике међу европским државама, што у погледу почетне позиције, што у погледу успеха у остваривању друштвеног преуређивања према националном кључу. Тамо где је нација изједначавана са одређеном етничком групом, циљ је био обезбедити уједињење простора на коме та група живи у (по могућству што хомогенију) етно-националну државу. Тамо где се нација схватала као скуп држављана који живе на одређеној територији, а нарочито у државама имиграната (Нови свет) где је то схватање било нужност, непостојање етничке основе идентитета надокнађивано је фаворизовањем одређеног система вредности око кога би се нација држала на окупу. Мултиетничке империје, које су такође покушале да се редефинишу као протонационалне/квазиимперијалне државе, биле су негде између, оснивајући свој идентитет делом на доминантној етничкој групи, делом на одређеном систему вредности. Овај процес наставио се у двадесетом веку и са ослобађањем колонија проширио на цео свет. У његовој најновијој фази јавио се велики број држава које се не могу сврстати ни у једну од три групе – углавном малих и средњих земаља, „вештачки“ образованих (најчешће вољом већих сила), које су свеједно и саме кренуле путем „изградње“ нације еклектичким комбиновањем начина опробаних код поменуте три групе. Збрка која је настала услед постојања различитих категорија националних држава и још различитијег темпа и степена успешности њихове изграде, проузроковала је појаву да се национализам у зависности од времена, места и тога из чијег се угла гледа, могао посматрати на све могуће начине – од крајње реакционарне, до крајње револуционарне идеологије. Па ипак, да категоризација национализма као десне идеологије постане доминантна, условило је поменуто раздвајање економског од политичког чиниоца, и не само то – раздвајање у оквиру политичког поља између односа према нацији и према другим аспектима политичког организовања, али и можда пресудан утицај доминантог посматрача. Наиме, док је национализам у деветнаестом веку у економском смислу претежно био либерално-капиталистички, што ће рећи центристичко-десничарски, у каснијим периодима све се чешће повезује са елементима економске левице. Оно што је, међутим, овај економски чинилац потпуно избацило из класификовања национализма у левицу или десницу, јесте појава фашизма и нацизма, који у економском погледу јесу били левичарски, али су у политичком били крајње десничарски, реакционарни, јер су се залагали за и спроводили враћање неких превазиђених облика ауторитарно-тоталитарног организовања државе и друштва. Последица је била тенденција ка томе да се сваки мало јачи национализам почне дефинисати као крајња десница и фашизам, све и да нема никаквих других додирних тачака са истим. Но, до овога није дошло аутоматски, већ постепено, у складу са променама у погледу формирања нових националних држава, као и тога ко је доминантан посматрач. Док су се колоније ослобађале, а доминантни посматрачи били САД и Совјетски Савез који су тај процес подржавали, национализам је углавном био виђен као напредна идеологија. Након што се процес ослобађања колонија завршио, а са крајем Хладног рата САД остале као доминантан посматрач, посматрање национализма као напредног постало је изузетак – само онда кад је користан у борби против Русије и других држава и режима које нису по вољи јединој преосталој суперсили. У свим осталим случајевима, а нарочито унутар наднационалне Европске уније, устројене тако да буде вечити вазал Вашингтона – посматран је као негативна и назадна појава, што би према изнетој теоријској класификацији одговарало десници. И заиста, многе од националистичких снага у Европи, које се залажу за већу сувереност својих земаља у односу на ЕУ и САД, либерали верни Вашингтону означавају као десничарске, често и фашистичке. Па ипак, неке од ових политичких снага не само да немају додирних тачака са фашизмом, већ се представљају и делују као антифашисти, док у исто време поменути либерали подржавају нпр. украјинске фашисте и политику Вашингтона и Брисела према Русији, која подсећа на политику Трећег рајха. Економски програми већине ових националних снага, нарочито у сиромашнијим европским земљама су левичарски – супротстављају се економском поробљавању својих земаља од стране евроатлантске плутократије. Све ово потпуно исто важи и за Ципрасову Сиризу и за Орбанов Фидес, што њихово разликовање уз етикетирање као левичара или десничара чини бесмисленим и непотребним. Па ипак, прве сврставају у десницу, друге у левицу, па се онда неки опредељују за или против у зависности од тога јесу ли и сами „левичари“, или „десничари“. Да видимо у чему је проблем. Политичку културу у источноевропским земљама, укључујући и Србију, одликује несразмерно већа улога односа према социјалистичком/комунистичком наслеђу у политичком позиционирању, него што је то случај у делу Европе који није био социјалистички. Националисти у овим земљама стога себе претежно (мада не и сасвим) дефинишу као десничаре, да би нагласили свој антикомунизам. И то превасходно зато што у комунизму виде анационалну и атеистичку политичку идеологију. На теоријском нивоу они можда јесу у праву, али у пракси су многи комунисти широм света, па и у Европи били искрене патриоте и националисти, а таквих – комуниста и других левичара, који су уједно националисти – има и данас. Сириза је само један од примера такве политичке снаге. Рекао сам да ћу се пре свега бавити Србијом, па да кажем кључну ствар. Српски „десничари“ који ових дана пљују Сиризу због ограничавања цркве и фаворизовања партизана из Другог светског рата, требало би да обрате пажњу на разлику између српског и грчког искуства. Можда комунизам у Србији, тј. Југославији јесте био анационалан и као такав нанео извесну штету српском народу (ја бих додуше и то оспорио, али не желим сада да ширим причу), али у Грчкој, која није била социјалистичка, левичарство је израз жеље народа за националним ослобођењем од колонијалног ропства Европској унији и Западу, те се тиме суштински нимало не разликује од политике за коју се залажу наши поменути „десничари“. Да се разумемо, поред „десних“, дакако да осуђујем и „лева“ скретања многих евроскептика (углавном из западноевропских земаља) којима Орбан или Ле Пенова нису по вољи, само зато што су „десничари“. Идеолошко „чистунство“ многих европских националиста и суверениста, било да иде у једну или у другу страну, разједињује политичке снаге које би у овом тренутку морале да буду уједињене у борби против америчког империјализма и бриселске бирократије. Тим пре што је – како је анализа збрке у погледу историјског дефинисања деснице и левице показала – бесмислено инсистирати на таквом чистунству, јер нема јасног критеријума о који би се оно ослонило. Боксерски наслов овог чланка упућује на то да лево-десничарска идеолошка острашћеност може да одведе само у – нокаут. Уместо идеолошке острашћености, америчком и ЕУ-империјализму ваља супротставити прагматизам и реалполитику. Баш онако како је то учинила Сириза, када је склопила коалицију са „десничарском“ партијом, јер је и једној и другој национални интерес Грчке на првом месту. Заправо, најбољи узор свима нама који се боримо за националне интересе и сувереност својих држава требало би да буде она земља која ту борбу тренутно предводи – Путинова Русија. Када сам пре две године био у Москви, најјачи утисак на мене оставила је кула Кремља где доле изнад врата стоји слика свеца, а горе, на врху куле – петокрака. У скорашњем ТВ сучељавању са мном, једна наша водећа натовка је рекла како не разуме како је могуће да се у Србији у исто време отвара споменик цару Николају II Романову и прави војна парада у част Црвене армије. Оно што је њој противречно, мени је сасвим природно. И цар Николај и Црвена армија радили су исту ствар, борили се за своју отаџбину, за национални интерес Русије – он у Првом, а она у Другом светском рату. Путинова Русија данас поштује и један и други део своје слободарске традиције, јер би одрицањем од само једног дела пљунула на целокупну ту традицију, самим тим и на борбу коју данас води. Тако да је најмање што Србија може да уради да и она поштује и један и други део руске традиције, у инат домаћим русофобима и натовцима, али и свим оним „патриотама“ који су и даље заробљени у одавно превазиђеној подели на четнике и партизане. Јер, они се таквим поделама заправо солидаришу са натовцима и помажу им да заврше посао. Позивам, дакле, све „десничаре“ који ових дана пљују Сиризу да покажу да су праве патриоте и националисти и мало обуздају свој анахрони „антикомунизам“. Такође, и све „левичаре“ који себе сматрају патриотама, позивам да не одбијају сарадњу са „десничарима“ само зато што ови, ето, форсирају религију или сматрају да су четници били антифашистички покрет, јер све су то споредне ствари у односу на главни, заједнички циљ – ослобођење Србије и других држава Европе од вашингтонско-бриселског империјализма и економског колонијализма.

Прочитајте још:Аргументи: Зашто је Обама као амерички Горбачов

Извор: Одмотавање суштине, Евроазија инфо