Својим писањем завредио је пажњу читалаца и колега. Промоција његове најновије књиге "Ивер" недавно је одржана у Београду.
О овој књизи разговарали смо са писцем који је овом делом потврдио свој таленат и моћ спајања интересантне приче, необичног заплета и неочекиваног завршетка.
Читајући Ваш роман стиче се утисак да је другачији од онога на шта смо навикли од домаћих аутора и више налик страним писцима, а са друге стране успели сте да дочарате наш менталитет. Спојили сте неспојиво и направили психолошки трилер, који је заиста јединствен. Како сте дошли на ту идеју?
Сећам се како сам још давних дана помислио да за сукоб епских размера као што је то био, на пример, Хладни рат, не морате да имате два блока држава, довољне су свега две породице. А онда сам отишао корак даље и запитао се можемо ли да имамо рат унутар само једне фамилије. И док велики, несложни клан није никаква новина у историји човечанства, желео сам да то стање подигнем на виши ниво, да родбински односи буду злокобни и мистични, а улози велики, те се психолошки трилер као форма у којој бих ту причу испричао наметнуо као логичан избор. Што се јединствености тиче, заиста сам се трудио да прича не личи ни на шта што сам до сада читао. Желео сам пре свега да изненадим себе, а да крајњи резултат ипак има неки смисао и препознатљив облик. Било би сјајно ако сам бар делимично у томе успео.
Роман сте поделили на пет делова и упоредили их са пет листова детелине. Зашто сте изабрали да то буде детелина и то са пет листова?
Срећа је у „Иверу“ битна на више начина, као идеја и филозофија, али и као осећање, те се детелина са четири листа ту нашла као нека врста природног и моћног симбола. Озбиљније сам почео да размишљам о њој као нечему што бих могао да искористим на формалном плану кад сам открио да ти листови имају имена и да су названи по општепознатим апстрактним појмовима – вера, љубав, нада и срећа – који су се оквирно поклапали са преломним тачкама у причи и верно представљали четири чина за колико сам се определио. Кад је на све то требало додати пети део, више некакав епилог, накратко сам се нашао у ћорсокаку, али ме је спасла митска детелина са пет листова, још ређа у природи од славне рођаке, за чије сам постојање у међувремену сазнао. Она је на крају згодно илустровала недостижни циљ ком стреме јунаци, а можда и сви ми. Имао сам мало среће, другим речима.
Књига има много ликова, али пружили сте нам прилику да свакога упознамо. Да ли је било тешко свакоме од тих ликова уделити карактерне особине, учинити их посебними оживети их?
Идеално би било кад би све време могло да се пише инстиктивно и инспирисано, али то, нажалост, физички није могуће, а посебно је тешко у прози која се толико ослања на заплет као код мене. Зато се трудим да кад пишем то буде што складнија мешавина спонтаног и планирања, али је оволики број ликова заиста захтевао опсежну стратегију и дисциплину, право мало породично стабло. Ликови су морали да буду јасни у главама читалаца, да се у сваком тренутку зна ко су и у каквим родбинским везама, јер је од тога директно зависио успех приповедања. Мислим да сам прилично ризиковао стигавши до саме границе подношљивог а да се читалац успут не изгуби. Да бих то постигао, служио сам се разним техникама: ликови се разликују по полу, генерацији, грани уметности у којој су успешни, али и по томе како доживљавају међусобне односе. После неког времена, кад сам их и сам мало боље упознао – кад су ми прирасли срцу – било је лакше дочарати их другима.
Сујеверје производи низ проблема и читав заплет у овом роману, да ли мислите да су наши људи сујеверни?
Изузетно смо плодно тле за сујеверја свих врста, али мене су у овом конкретном случају више занимала лична сујеверја, она која чувамо за себе, настала из специфичних ситуација и наших јединствених искустава. Таквих сујеверја можда нисмо до краја ни свесни, алу сви их у одређеној мери поседујемо и гајимо. Кључно питање било је шта би се десило кад би једно такво сујеверје постало екстремно: кад би, неговано на микро-плану, постало опасно на макро-плану, као што сујеверја и имају обичај да буду. Тако је „Ивер“ на неки начин, сасвим ненамерно, постао хроника једног новог сујеверја у настајању.
Обична љубавна прича између Мије и Саше претвориће се у причу о мрачним тајнама породице, интригама и сплеткама. Миа која се испоставља као једина која правилно резонује, заљубиће се у Сашиног рођеног брата Луку иако је пре тога осудила такав поступак Дијане, која је била удата за једног брата, а заљубљена у другог. Да ли нам то говори да не треба никоме да судимо јер не знамо шта се нама може десити?
У роману догађаји о којима смо већ стекли неко мишљење почињу да нам изгледају другачије кад их сагледамо из туђе визуре, а често се деси да кад лик престрого суди другом због нечега, брзо и сам падне у слично искушење. Претпостављам да је то данак времену у ком живимо, где се, условно речено, ретко суочавамо само са једном истином. Моје искуство је да вам се олако формирано мишљење обично обије о главу. Ликови у роману ту лекцију науче на мање или више трагичан начин.
Колико је породица Витас била спремна да иде далеко како би заштитила своја уверења и положај?
Далеко, бојим се. Опсесија је једна од вечито захвалних књижевних тема, посебно кад је запазимо код ликова који јој иначе нису склони. Иако Витасови све време балансирају на ивици карикатуре и гротеске, у стварности, нажалост, пречесто имамо еквиваленте који су им по свемуравни.
На крају романа када се надамо да ће правда бити задовољена, схватамо да су само замењене улоге. У тој суровој игри моћи има и страдалих. Да ли сматрате да у реалном свету има више неправде него правде? Да ли страдају они који су најмање криви?
Живимо у све бизарнијем свету, због чега је постало важно, можда важније него икад пре, у књижевности штo верније дочарати сложеност људског постојања. Живот никад није само једна ствар, он је увек сто ствари истовремено и што више његових аспеката прикажете, дело ће бити успешније. Нажалост, неке од вечитих мистерија и даље остају нерешене – на пример, откуд толико неправде, постоји ли судбина или је све само случајност и зашто увек има невиних жртава. „Ивер“ је у целости, између осталог, мој покушај да одговорим на та питања. Неки одговори просто нису испали пријатни.
Колико времена Вам је било потребно да напишете овако комплексно дело и какви су Вам планови за даље када је писање у питању?
За прву руку било ми је потребно две и по године. Као и многе друге активности, писање захтева извесну количину кондиције, а моја је тренутно, да куцнем о дрво, боља него што је била. То само значи да ћу наставити. Спремам грађу за нови роман, током писања планирам да правим паузе са понеком приповетком: кратке приче почео сам да доживљавам као посластице из неке бомбоњере којима човек повремено мора да се части, и као писац и као читалац. Волео бих да у будућности имам снаге и надахнућа да изненађујем себе и друге.
Прочитајте још:
Орханово наслеђе снажно сведочанство људских патњи турског и јерменског народаЕнтони Дор добитник Пулцерове награде за књижевност за 2015. годину
Извор:Правда/Марија Гојковић
