Правда

"Политички процеси у БиХ су геополитички лакмус за Русију, који делује као нека врста барометра којим Русија може мерити своју снагу у свету. Након периода од геополитичког повлачења Русија је одлучила да се врати на Балканско полуострво. Међутим за разлику од 19. века, у тренутном стању ствари Русија може да рачуна само на Србе као на поуздан фактор, јер су они једина политичка снага на полуострву која није у оквиру НАТО и ЕУ. Са Грчком и Бугарском Русија има дубоко укорењена историјске и културне везе, али их њихов садашњи вазални положај паралише и спречава их да делују независно у међународној арени, чак много више него Срби који су такође у полу-вазалној ситуацији. То је нарочито случај са Бугарском, док Грчка покушава да се избори за независан аранжмана. Чини се да Грчка то до сада ипак није успела, пошто се савила под притиском поверилаца из ЕУ. За разлику од Грчке и Бугарске, Србија није наметнула санкције Русији нити је кренула путем историјског ревизионизма у вези са Другим светским ратом. Окружени НАТО-м, Срби су и даље под сталном претњом, али то такође значи да они потенцијално могу да буду најјачи савезник Русије на југу Европе, на сличан начин као Израел Сједињеним америчким државама. То је могуће само ако Срби на Балкану, знатно ојачају, политички, војно и економски. Чини се да је ово постало јасно и Кремљу, судећи по његовом недавном понашању у региону. Поред инвестиционе политике у енергетском сектору и повећања робне размене, посебно по питању увоза пољопривредних производа из Србије, Москва одлучно подржава територијални интегритет Србије у вези Косова и Метохије. Сада видимо и јачу политичку подршку српског политичког руководства у Републици Српској и њеном председнику Милораду Додику. Од свих политичких лидера Срба у региону, Додик је доказао да може буде највише независан и најспремнији да оспори захтеве Вашингтона и Брисела. Релативна независност Републике Српске заснива се више на личности Додика и послератном менталитету Срба у Босни, него на реалну позицији. Босна и Херцеговина је и даље формално окупирана од стране ЕУФОР (НАТО) снага. Републику Српску је тешко бранити, а њено становништво је пет или шест пута мање него у Србији. Међутим до сада, под вођством Додика, Република Српска показује импресивни степен независности у односу на било који од бивших делова Југославије, што је чини изузетно популарном у другим деловима српског етничког простора. То онда значи да је Додик једини прави поуздани лидер у очима Кремља, тако да подршка коју добија не би требало да буде изненађење. Поред геополитичких или емоционалних мотива, Русија има законску обавезу да штити Дејтонски мировни споразум, и у ствари она је једина велика светска сила која законски брани Дејтонски споразум као правни оквир крхког босанског мира. Међутим, Велика Британија је одлучила да поремети овај статус кво анте, и да иде напред са резолуцијом о Сребреници, која је имала за циљ да прикаже Србе Босне и Херцеговине као "геноцидну нацију". Следећи потез на основу те резолуције би био ревизија Дејтонског мировног споразума и централизација БиХ на штету Срба. Размотримо шта су практични резултати руског вета: 1. победа у српском јавном мњењу. У току је медијска кампања од стране про-западне интелектуалне елите у Србији да ће Русија "издати" српски интерес, тако да ни Србија не треба да га брани, и да никада не треба рачунати на помоћ Русије. У ствари, вето је занемео српске либерале и био им значајан ударац. 2. међународна заједница (политички Запад) и локални играчи су могли да виде да Срби имају праве савезнике у свету. 3. Русија је повратила кредибилитет изгубљен у 1990-их. Бранећи интересе Републике Српске, Русија брани и себе 4. Велика игра између Британије и Русије је симболично и практично настављена на Балкану. Русија је повукла смео потез када је њено министарство иностраних послова отворено подржало референдум у Републици Српској који је заказан за септембар 2015. То је ветар у леђа руководству Републике Српске, али у исто време то премијера Србије Александра Вучића ставља у веома непријатну позицију јер је он већ предложио председнику РС Додику да преиспита одлуку о референдуму. Подршка Русије Додику и Српској је такође свеж ветар српској патриотској опозицију у самој Србији, као и деловима владе који подржавају ту одлуку. Упркос чињеници да је руска подршка референдуму хладан туш за премијера Србије Вучића (за кога се сматра, условно речено, да води про-западни део српске владе) он највероватније неће иступити против тога. Истовремено британски амбасадор у Београду Денис Киф је подржао Вучићев предлог да Додик размотри референдум. Међутим, Вучић се неће изјаснити о руској подршци референдуму, јер би то било крајње непопуларно међу његовим бирачима који би - баш као велики део Срба у Србији - волели да виде Републику Српску коначно уједињену са Србијом. Све горе наведено говори да, чак и када би хипотетички, Срби или Руси желели да буду одвојени једни од других, светске или регионалне кризе лепе једну страну на другу, што их чини целином без обзира на личне или друге склоности. То је једноставно закон геополитике, и то је оно што данас видимо у руској спољној политици на Балкану".

Прочитајте још:Има ли Србија опозицију!?Лазански: Да је Тито знао

Извор: Katehon.ru