Правда

У светлу последњих дешавања унутар Покрета Двери обраћам се свим својим пријатељима и дугогодишњим сарадницима са којима сам заједно изграђивао овај Покрет, као и свима онима који су нам на предходним изборима поклањали поверење верујући да нас осим патриотизма краси и моралнији приступ према јавном и политичком деловању. Свестан старе истине да се свету не може угодити, после вишемесечног јавног ћутања, моје виђење ситуације износим у договору искључиво са својом савешћу. Одувек сам веровао да је поверење основ сваког озбиљног договора. Међусобно поверење једне групе људи окупљених око визије другачијег бављења политиком кроз 15 година је и изградило Двери као релевантну друштвено-политичку снагу у Србији. Само због безрезервног унутрашњег поверења Двери су успешно прошле тегобан пут од малог студентског часописа (Двери српске, чији су уредници били Бранимир Нешић и Бошко Обрадовић) преко Удружења грађана (Српски сабор Двери, чији сам ја председник), које је у време највеће петооктобарске еуфорије годинама организовало култне трибине на Машинцу четвртком (140 пута), окупљајући на њима целокупну националну елиту, до Групе грађана (Двери – Покрет за живот Србије, чији је законски заступник Владан Глишић), која је изласком у политичку арену пробудила стотине хиљада људи, два пута учествовала на изборима а једном чак и прешла цензус, после чега је брутално покрадена од режима Бориса Тадића. На том дугом путу успевали смо оно што малобројнима полази за руком, да јачамо свој друштвено-политички утицај стално прилагођавајући форму свог деловања актуелном тренутку али притом не мењајући своју идејну суштину. Законом препознати представници различитих форми деловања Двери који су сносили пуну кривично-правну одговорност за жестоко антирежимско деловање за ширу јавност су били скоро невидљиви и своја овлашћења по стратешким питањима никада нису користили без заједничког договора. Веровао сам да је и прелаз на организациони ниво странке само још једна нова форма која неће променити суштину, и да је потребно само своје специфичности прилагодити законском оквиру. Након свега што се у последње време десило, разумевајуће и све оне који не мисле на исти начин, имам моралну обавезу да после дужег ћутања јавно кажем следеће. Оно што смо 15 година заговарали као основну идеју Двери изневерено је и више немам поверења у људе који воде СПД. Континуитет слепе ароганције и елементарног непоштовања према некадашњим саборцима и пријатељима који су заједнички стварали Двери, као и увођење, мом духу страног, политичког макијавелизма у Двери уништили су у мени и последње остатке поверења у људе који данас воде СПД. Не могу више да верујем људима који снагу договора замене голом силом само јер им се то може. Не могу више да верујем људима који једно причају, а друго раде, па те ујутру зову братом и пријатељем, а поподне без твог знања избацују из још нерегистроване странке. Не могу више да им верујем ни на личном ни на политичком плану. Моје поверење у расуђивање и добру вољу мојих бивших сабораца на коме сам и градио свој петнаестогодишњи допринос Дверима је нажалост нестало. Овога пута нећу се бавити детаљнијом чињеничном хронологијом, која би само замарала и додатно збуњивала ширу јавност, ионако уморну од свађа и дробљења опозиционе политичке сцене, већ ћу изнети само своје лично уверење на бази претежно јавно највидљивијих догађаја почев од доношења Статута. Лично сам био присталица доношења статута (јер нам је олакшавао коалициони наступ). Био сам и за избор председника који треба да заступа странку као што су претходно и Удружење грађана и Група грађана имали своје законске заступнике и сматрао да је Бошко Обрадовић најпогоднија личност за ту улогу. Али противио сам се начину хитног доношења статута и сматрао да би му озбиљна унутрашња расправа по структури у једном краћем временском року дала демократски легитимитет, елиминисала тензије и осећај наметања по сваку цену. Лично сам сматрао сам да природа оваквог октроисаног статута негира кључне специфичности Двери и претвара их у изразито лидерску странку. Иако је једини одговор на овакве примедбе био да „тако мора“, још увек сам веровао да се бар део суштине Двери (које 15 година критикују управо газдински концепт српске политике) ипак може сачувати и на Оснивачкој скупштини одржаној у Чачку 27. јуна 2015. одлучио да подржим новог председника Бошка Обрадовића, да према Статуту будем уздржан и, наравно, останем у организацији. Поготово што се током Оснивачке скупштине у Чачку, осим изражених разлика, појавила и добра воља присутних која ми је дала наду да се у ширем интересу несугласице могу и морају превазићи. Статут је усвојен уз обећање Прелазног већа (тренутно уз председника јединог органа СПД) да ће се озбиљно узети у разматрање и многобројне примедбе које се због убрзаног поступка доношења тада нису узеле у разматрање. Владан Глишић је у свом обраћању такође подржао Бошка Обрадовића на месту председника, изразивши став да остаје у Дверима док буде коректног односа према неистомишљеницима, али и најавио једну врсту принципијелног критичког односа према оваквом Статуту, док је Бошко Обрадовић у свом инагуарационом говору уверавао да неће бити реваншизма према онима који нису прихватили Статут као добро решење. Уосталом, баш ту способност превазилажења унутрашњих сукоба упркос различитим мишљењима смо некада баштинили као једну од највећих вредности Покрета Двери. Веровао сам да је то сасвим добар пут за будуће поновно приближавање и свима говорио да никаквог раскола нема; да неслагања око Статута има, али да проблем није непремостив. Требало је само дозволити постојање другачијег мишљења и савесним понашањем „победника“ током времена поново придобити поверење оних који су веровали да овакав Статут угрожава саму идеју Двери. У првом тренутку за мене је најважније било да не постоје две политике Двери. Накнадне Владанове јавне изјаве јесу биле критичке према Статуту, али ни у детаљу нису мењале основне правце дотадашње политике Двери, по којој смо смо се и наметнули и постали препознатљиви. Бошку сам у потоњим разговорима саветовао да у јавности не негира постојање одређених унутрашњих разлика, већ да покаже преко потребну личну ширину и непрестане јавне критике о унутрашњој затворености Двери представи као нову вредност будуће „модерне“ политичке организације. Сматрао сам да, ако може ДС да толерише супростављање Ненада Пајтића и Борка Стефановића а СНС редовна медијска сукобљавања својих министара, онда и Двери морају да буду довољно отворене и за разлике између најпрепознатљивијих личности Бошка Обрадовића и Владана Глишића. За ово решење било је потребна само добра воља, време и стрпљење обе стране. Био сам уверен да би током времена тензије опадале, а спољашњи изазови и избори који су се већ назирали могли су да лагано враћају и нарушено међусобно поверење. Политичка корист заједничког превазилажења унутрашњег проблема била би немерљива, јер би помирујући сценарио била јединствена појава на српској политичкој сцени која би повећала чак и политички рејтинг СПД.

Прочитајте још:ЛАЖНА ИСТРАЖИВАЊА: Американци Вучићу пумпају рејтинг!СТЕФАНОВИЋ: 120.000 људи изразило намеру да тражи азил у Србији

Због свега тога сам до пре 15-так дана био у редовној личној комуникацији и са Бошком Обрадовићем и са Владаном Глишићем. Изгледало је да смо на добром путу превазилажења проблема и решења које не би рушио ни ауторитет председника Бошка Обрадовића, али ни лични интегритет Владана Глишића. Нажалост, уместо таквог пута, одабран је пут кабадахијског и безобзирног унутрашњег понашања, које сам доживео као лично понижење и безобзирно наметање своје воље по сваку цену. Схватио сам да оно што сам доживљавао као тражење решења СПД доживљава искључиво као куповину времена. Истовремено креће и искључивање неистомишљеника по повереништвима као и дистанцирање дела сабораца и повереништава од СПД. Владан Глишић је на такво понашање реаговао појачаним медијским изјавама које су изашле из оквира дотадашње принципијелне критике постојећег статута. Нови покушај брзог санирања ове новонастале ситуације на састанку са Прелазним већем завршио се искључивањем Владана Глишића, за које сам сазнао из медија. Иако сам дугогодишњи члан некадашњег Старешинства, који је годинама обављао најодговорније послове у Дверима, о овом нечасном чину нисам чак ни формално обавештен. Посебно је лицемерно и политички наивно што је то камуфлирано у форму саопштења, о којем Глишић није ни обавештен. Тако смо дошли у трагикомичну ситуацију у којој Прелазно веће мимо свог прокламованог мандата у договору са председником СПД Бошком Обрадовићем, без претходног дисциплинског поступка, избацује председавајућег ГГ Двери – Покрет за живот Србије Владана Глишића из политичке организације СПД, која још није ни регистрована а претендује да настави политички континуитет ГГ чијег су законског заступника искључили. Након овог чина сам прекинуо сваку даљу личну комуникацију са Бошком Обрадовићем. Моје јавно ћутање је очигледно било једино што му је и требало. Упркос свему, без мог активног учешћа још једном је покушано тражење решења уз гаранта у кога су обе стране имале поверење, али је и на њега извршен притисак од стране СПД, после кога се гарант повукао. Тада сам дефинитивно схватио да су од некадашњих Двери остали само дугмићи. Било ми је потпуно јасно да нова организација заиста постаје „прагматична“, „ефикасна“ и „модерна“, али да идеја у коју сам веровао дефинитивно не живи више у СПД. Оваквим понашањем је уништен и мој покушај поступног приближавања ставова, а тиме и логика јавног стајања по страни. После свега што се десило, одлучио сам да останем доследан принципима и идеји због којих сам пре 15 година и ушао у Двери, али нећу нити могу бити део СПД – странке која претендује да наследи име Двери. Посебно се извињавам свима онима које сам годинама уверавао да се Двери управо по унутрашњој слози (упркос честим различитим приступима и мишљењима) разликују од остатка политичке сцене што су разочарани сведоци свега овога. Срдачно, Радован Тврдишић Старешина Двери од 2004. до 2015. Председавајући Удружења грађана Српски сабор Двери Оснивач Групе грађана Двери -Покрет за живот Србије Извор: Правда