Правда

Пише: Александар Апостоловски Белоруска тајна служба романтичног назива КГБ провалила је да директор, кога је поставио Лукашенко лично, не испуњава радне задатке. Жбири су такође снимили како се план производње не испуњава и да директор није заменио фабричке прозоре, те хладноћа готово убија сироте раднице за машинама. Лукашенко је стигао у ненајављену инспекцију и стао између постројених министара и постројеног руководства фабрике. Грмео је из свег гласа на скамењеног директора који му је лично обећао да ће средити фабрику. Потом је Лукашенко наредио шефу полиције да одмах изврши комплетну истрагу директорових финансија, која је подразумевала комплетну проверу његове имовине. Вероватно је да су му вирили и под јорган. Президент је заменика директора, који је, разуме се, дрхтао стојећи у строју, без питања именовао за новог директора и више од пола сата држао новопостављенoм руководству тираду о конкретним задацима у предузећу. Док се одвијала драма и унутрашњи ломови, како у смењеном директору, тако и у његовом заменику, раднице су погнутих глава све време радиле. Тај снимак је касније емитован на телевизији. То је била политичко-привредна показна вежба за остале директоре склоне ошљарењу, муљању и малтретирању радничке класе. Или, што би рекао друг Џугашвили – све је у кадровима. Наравно да начин владања Александра Лукашенка изазива тиху језу код либералних пуританаца, те у то име треба подсетити да је децембра 2010. године, на председничким изборима, товариш Лукашенко, исте вечери кад је победио са 79,65 одсто гласова, ухапсио седморицу од деветорице противкандидата. Вероватно је да су остала двојица били његови људи. Или су представљали такозвану конструктивну опозицију. Наиме, Лукашенкови противкандидати ухапшени су под званичном оптужбом да су направили нелегални митинг на главном градском тргу Минска, када је група неидентификованих лица покушала јуриш на зграду владе, разбивши стакла и улазна врата. Неки посматрачи су тврдили да су то били провокатори и да нису били прави опозиционари. Али, зато су специјалци који су их похапсили били оригинал.  Лукави Лукашенко редом је хапсио кандидате по броју гласова. Најјачег, Андреја Саљникова, с подршком грађана од 2,43 одсто, партизански регионални суд осудио је на пет година строгог затвора, а 11 месеци после осуде, Лукашенко га је помиловао. Нешто касније Саљников је добио политички азил у Великој Британији. Дакле, погрешна је теза да је Лукашенко диктатор. Апсолутисти хапсе пре, а он хапси после избора. И буквално прави опозициону владу у дубоком хладу истражног затвора. Зашто му грађани онда верују већ 22 године и не збацују га с престола? Зато што не желе. А и нема ко да им укаже на пут у светлу и обојену будућност, имајући у виду да западне фондације за промовисање демократије немају дозволу за вожњу белоруским ауто-путевима. Има ту још нешто. Иза њега стоји званична Москва, с којом, осим заједничких вредности, братства, јединства и цена нафте по унутрашњим руским ценама, дели и заједничку противваздушну одбрану, односно системе С-300 и С-400. Али зато они слободно језде широким друмовима руског, казахстанског, киргиског и јерменског тржишта. Мада на белоруске тракторе и дампере нису нимало гадљиви на Западу. Напротив, Лукашенко често уме да удара чежњу Москви, кокетирајући са Западом, али његов повремени авантуризам не угрожава љубав и интерес између Москве и Минска.  У том грму лежи зец. С таквим партнером, Белорусија комотно прелази из народног социјализма у државно контролисани капитализам. Отуда некима Лукашенков начин изгледа недемократски и аутократски, а некима превише идеализован. Али тако је како је. У Србији је током рата и санкција деведесетих година почела да се ствара врста новобогаташа, а друштвено богатство делило се на крајње неравне части. Све је одлазило људима блиским Милошевићевој владајућој структури, а кантар је држала невидљива рука фамозне Државне безбедности. Услед санкција против државе, Милошевић је био принуђен на приватизацију, па су његови најповерљивији људи отворили личне рачуне на егзотичним острвима, задња пошта Кипар, како би се увозила нафта и остала акцизна роба неопходна за функционисање земље. Кад су санкције укинуте, тај тајкунски живи свет толико се размножио и ојачао да им није падало на памет да државни новац врате народу. Зато је створен такав огроман социјални јаз. Наиме, њима је отишло све, а нама ништа! Разочарање у петооктобарску и у такозвану демократску епоху настало је зато што се та провалија између тајкуна и обичног света све више продубљивала. Нова каста постала је моћнија од државе, додатно се хранећи огромним сумама кредита из државних банака које никад нису вратили, па се парадржавна, тајкунска врста претворила у политичко-тајкунску хоботницу која радо дави око врата, заједно с мафијом. Економски експерти који су нам стизали као божанска створења убеђивали су нас како ће Фукујамина теорија о крају историје, што је, узгред, света књига неолиберала, у српској верзији значити и коначан крај дисања у Срба. Наиме, обећавали су да ћемо живети срећни и сиромашни до краја живота! Где су погрешили? Осим тога што смо научили да живимо без ваздуха, полако схватамо да нам је све време продавана цигла, јер су управо земље које се највише диче либералним тржиштем, попут САД, заправо истински примерци државног капитализма. Уосталом, ко је спасао највеће америчке банке током глобалног економског слома 2008. године? Наравно, били су то порески обвезници Америке. Деда Мраз је, у међувремену, негде просио, а Лукашенко је чешљао брке. Зато се начин слоумошн приватизације тог егзотичног Белоруса чини привлачним за онај део људи који је остао са ове, губитничке стране провалије. Они са супротне стране амбиса Лукашенка, наравно, сматрају диктатором и злотвором, јер пружа пример отпора који је немогуће сломити превратом или обојеним револуцијама. Како год било, у начину белоруске транзиције препознају се трагови Југославије из доба седамдесетих година. Као што сада Лукашенко има заштиту Москве, Тито је некада имао заштиту и Запада и Истока, као тампон зона између два блока. Тако је у Белорусији криминал на минимуму, те се не примећује. Некада се у Југославији говорило да можете заспати било где, без страха да ћете се пробудити голи. И гле чуда, и у Белорусији, као некада у Југи, клинци носе ђачке кецеље. Зликовац је тај Лукашенко. Не да деци да се бахате фирмираном гардеробом. Имаће времена за то кад одрасту. И заиста је тако. У Белорусији има све више богатих људи. Али су мање видљиви. Извор: Политика