Правда

Пише: Невен Цветићанин Прва од њих ће бити готово сигуран улазак његове СРС у парламент након текућих избора. То ће бити значајно не само стога што ће се СРС вратити у скупштину, већ много више због тога што ће тиме скупштина променити своју структуру и улогу. У дужем периоду од нешто више од пола деценије, у неколико последњих сазива, парламент је био претежно „проточни бојлер“ и „гласачка машина“ која је служила за „верификовање“ закона које су тамо слале разне владе – што му и јесте једна од улога – али што није било праћено жестоким посланичким дуелима на које смо били навикли у првој половини деведесетих и двехиљадитих година, када су исписане најдинамичније странице наше новије парлaментарне историје. Повратком радикала у здање на Тргу Николе Пашића, с обзиром на њихов специфични стил парламентарне борбе, скупштина ће поново постати „минско поље“ на коме ће се водити жестоке борбе и где ће се са јавношћу делити ексклузивне информације о ближој политичкој прошлости Србије, што ће, све у свему, од парламента учинити, на специфичан театралан начин, важнију институцију него што је био случај у претходних неколико сазива. Једноставно говорећи, да би се ушло у дебату с радикалима и, посебно, са Шешељом лично, неће више бити довољни парламентарци осредњег или нижег интелектуалног нивоа, већ ће све странке које мисле да полемишу са СРС морати истурити своје највештије, најобразованије и реторички најупечатљивије посланике. Са „лаким хаубицама“ Шешељ ће напросто реторички обрисати патос, чинећи их смешним и потрошеним, упропаштавајући вероватно читаве парламентарне каријере. Све у свему, скупштина ће са „свеже“ захукталим Шешељом бити динамичније и занимљивије место, при чему се може изразити нада да ће ствари остати под контролом и неће отићи предалеко, на пример, у деструкцију парламентарног живота због које би трпео углед земље. Друга значајна последица политичког јачања Шешеља и његових радикала биће делимична прекомпозиција наше политичке сцене на којој ће неко од Шешеља имати „користи“, а неко „штете“. Највећу штету ће имати онај који је у овоме моменту предмет најжешћих Шешељевих напада – председник републике Томислав Николић, не само стога што није лако бити са Шешељом у унакрсној ватри, коју, пак, Николић, мора се признати, вешто и мајсторски избегава, већ и зато што би Шешељ могао дугорочно привући онај део бирачког тела (ултраконзервативног, проруског) које сада гравитира Николићу. Уколико то буде тренд и уколико се „старорадикалско“ бирачко тело заиста ужели Шешеља, тиме би могла бити ослабљена позиција председника Николића, а уколико Шешељев пробој на ултраконзервативном политичком простору буде потпун, могле би бити оштећене и ослабљене и остале групације тзв. националне опозиције, попут ДСС-а и Двери. С друге стране, Вучићева позиција Шешељевим „чинодејствовањем“ не само да неће бити ослабљена већ ће бити и ојачана будући да ће Вучић, спретно се позиционирајући као и до сада између супротстављених политичких полова, моћи да од себе направи, у дужем временском луку, најрелевантнију „проевропску“ брану Шешељевом „екстремизму“. Веома једноставно, уколико би Шешељ значајно политички ојачао, за шта ће му се шанса пружити већ на председничким изборима следеће године, Вучић би природно постао најјача брана његовом даљем продору, будући да би то тешко могла бити у унутрашње сукобе заплетена и тренутно анемична тзв. грађанска Србија. Тиме би Вучић добио додатне поене на Западу, а ојачани Шешељ би увек могао бити и захвалан маљ како би се њиме треснуо неки непослушни домаћи тајкун, будући да можемо очекивати да Шешељева реторика буде више социјална, него национална, јер се ради ипак о искусном политичару који је увек вешто бирао теме. Све у свему, Шешељево јачање иде наруку Вучићу, а не иде наруку Николићу и свим дериватима Демократске странке (и осталим деловима грађанске Србије), јер ће Николић тиме добити конкурента у сличном бирачком телу, док би ДС и сродне партије Шешељевим јачањем потпуно ушле у Вучићеву сенку који би тиме постао реално најјача брана Шешељевом „екстремизму“ и остао главни партнер Запада, уз шири маневарски простор да и даље спроводи „политику баланса“, уз пристојне везе и са Истоком. Извор: Политика