Бавио сам се овим и у прошлости, и они које ова тема занима могу да прочитају следеће чланке: Памћење важних лекција Хладног рата, Смисао Обаминог чекића од милијарду долара, Зашто је америчко-руски нуклеарлни баланс чврст као што је увек и био,Кратки подсетник о америчко-руском нуклеарном оружју, Размишаљања о незамисливом,Конвенционални војни баланс између САД и Русије. Било би бесмислено да све опет понављам, па ћу се потрудити да проблему приђем из донекле различите тачке гледишта, али чврсто препоручујем заинтересованима да издвоје време и прочитају ове чланке који су, иако углавном писани у 2014. и 2015, још увек у суштини релевантни, посебно кад се ради о методологији приступа проблему. Сада желим да раскринкам неколико популарних клишеа о модерном ратовању. Надам се да ћу, радећи то, успети да вам пружим информације уз помоћ којих ћете се пробијати кроз бесмислице које корпоративни медији данас називају „анализама“.

Клише бр. 1: Америчка војска има огромну конвенционалну предност над руском

Зависи шта подразумевате под термином „предност“. Америчке оружане снаге су много веће од руских – то јесте тачно. Али, за разлику од руских, оне су раштркане по целој планети. У рату није важна величина војске, већ колики њен део је заправо доступан за борбу у арени ратних дејстава (убудуће АРД означава поприште конфликта). На пример, ако у једној АРД имате само два аеродрома, од којих сваки има капацитет за пријем 100 авиона који изводе ваздушне операције, ништа вам не значи ако имате хиљаду авиона на располагању. Можда сте чули за фразу „цивили се фокусирају на борбену моћ, војници на логистику“. То је потпуно тачно. Модерне војске имају екстремно велику логистичку подршку, што значи да би за један тенк, авион или бацач ракета требало да имате огромну и софистиковану линију подршке, која омогућава да тај тенк, авион и бацач ракета нормално оперишу. Или једноставније: ако вам зафали горива или резервних делова зе тенк – он не може да функционише. Стога је апсолутно бесмислено рећи, на пример, да САД имају 13.000 авиона, док Русија има само 3000. Ово можда и јесте тачно, али је ирелевантно. Једино што је важно јесте колико спремних авиона САД и НАТО имају за ангажовање у моменту почетка ратних операција и која ће бити њихова мисија. Израелци имају дугу историју уништавања арапских ваздушних снага за време њиховог боравка на земљи, и то изненадним нападима, који су најбољи начин да се анулира нумеричка предност противника. Ствари стоје тако да би Америци било потребно много месеци да у Западној Европи састави силу која би имала и најмању шансу да се супростави руској војсци. Са друге стране, нико не би могао да натера Русе да седе и гледају како се гомилају трупе за тај напад (што је највећа грешка коју је направио Садам Хусеин).

Клише бр. 2: Агресору је потребна бројчана предност у односу 3:1 или чак 4:1

 Ово је само „донекле тачно“, посебно на тактичком нивоу. Али често се узима за опште правило да то што одбрана даје предност 3:1 значи да са једним батаљоном у одбрани имате реалне изгледе за победу у ситуацији када вас нападну три противничка батаљона. Међутим, гледајући из оперативног или стратешког угла, ово правило је потпуно нетачно. Због чега? Због тога што страна која се брани има велики недостатак: нападач увек одлучује време, место и начин напада. За оне које више занима ова тема топло препоручујем књигу Изненадни напад: Лекције за планирање одбране Ричарда Бетса, која, иако је релативно стара (1982) и веома фокусирана на Хладни рат, пружа веома интересантан и детаљан увид у предности и ризике изненадног напада. Ово је занимљива тема коју не могу овде детаљно да елаборирам, али хајде само да кажемо да успешно изведен изненадни напад готово у потпуности анулира све предности које би у теорији страна која се брани требало да има. Даћу вам једноставан пример: замислите линију фронта дужине 50 километара у којој сваких пет километара са обе стране чува по једна дивизија. Дакле, свака од страна има десет дивизија од којих је свака задужена за чување пет километара фронта. Ако бисмо се водили правилом 3:1, страни А је потребно 30 дивизија да пробије 10 дивизија одбране. Да ли је ово тачно? Није! Страна А може концентрисати пет дивизија на 10 километара фронта и ставити преосталих пет у одбрану. На тих 10 километара фронта страна која напада сада има пет нападачких дивизија против две одбрамбене, док на остатку фронта страна А има пет одбрамбених дивизија против осам потенцијално нападачких. Приметите да сада страна Б нема предност од 3:1 у односу на одбрамбене снаге стране А (прави однос је сада 8:5) У реалном сценарију страна Б би пребацила дивизије у одбрану уских 10 километара фронта, али то значи да ће од тог тренутка имати мање дивизија дуж остатка линије одбране. Одавде се сада може развити много сценарија: страна Б може, уместо да се брани, прећи у контранапад; може одлучити да се брани по дубини (неколико ешалона, два или три); страна А може фингирати напад на једном делу фронта и онда напасти на другом месту, или страна А може послати, рецимо, један појачани батаљон да брзим кретањем направи пометњу у редовима одбране стране Б. Оно што желим да кажем је да правило 3:1 представља опште тактичко правило и да у правом ратовању руковођење јединицама захтева много више веома детаљних калкулација, укључујући и последице изненадног напада.

Клише бр. 3: Висока технологија односи превагу

Ово је апсолутно нетачна тврдња, а ипак овај мит представља свету догму међу цивилима, посебно у САД. У реалном свету високотехнолошки борбени системи, иако веома вредни, доносе цео низ проблема, од којих се први тиче цене. (Дигресија: кад сам студирао војну стратегију крајем 90-тих, један од наших професора – из америчких ваздухопловних снага – показао нам је график који илуструје растуће трошкове једног америчког борбеног ловца од 50-тих до 90-тих. Онда је пројектовао овај тренд у будућност и у шали закључио да ће око 2020 (ако се добро сећам) САД имати новца да приуште само један веома, веома скупи авион. То је, наравно, била шала. Али она носи озбиљну поруку: растући трошкови могу довести до несносно скупих оружаних система, који могу бити произведени у само неколико примерака и који су веома ризични за употребу.) Технологија је такође обично веома крхка и захтева изузетно комплексну подршку, поправке и мрежу за одржавање. Немате ништа од тога ако поседујете најбољи тенк на планети ако већину времена проводи на општим ремонтима. Још један од проблема софистиковане високотехнолошке опреме је то што њена сложеност омогућава да је нападнете на више различитих начина. Узмите за пример војни дрон. Њега је могуће онеспособити: • Противваздушном ракетом (активна одбрана); • Ослепљивањем или неком другом врстом онемогућавања његових сензора (активна одбрана); • Ометањем комуникација са оператером (активна одбрана); • Ометањем или онеспособљавањем његовог навигационог система (активна одбрана); • Камуфлажом/обманом (пасивна одбрана); • Креирањем лажних мета (пасивна одбрана); • Заштитом мета, на пример, закопавањем (пасивна одбрана); • Прекомерном покретношћу и/или дислокацијом (пасивна одбрана). Постоји још много могућих мера, све зависи од стварне претње. Кључ је опет у цени и питању колико коштају трошкови развоја, изградње и употребе напредних оружаних система у односу на трошкове једне (или више) противмера. Коначно, историја је у више наврата доказала да је снага воље много важнија од технологије. Само погледајте апсолутно понижавајући и тотални крах вишемилијардерских и високотехнолошких израелских одбрамбених снага у рату против Хезболаха 2006. године. Израел је користио сву доступну авијацију, добар део морнарице, веома обимну артиљерију, најновије тенкове, и поражени су, апсолутно поражени, од стране мање од 2.000 бораца Хезболаха, који чак и нису били најбољи борци које Хезболах има (Хезболах најбоље борце држи на северу реке Литани). Исто тако, ваздушна кампања НАТО против трупа Војске Србије ће отићи у историју као један од најгорих пораза огромне војне алијансе са високотехнолошким оружјем од малене земље наоружане видно застарелим војним системима. (Дигресија: оно што је заиста у оба поменута рата „однело превагу“ у корист англо-циониста је првокласна пропагандна машинерија која је успешно прикрила величину пораза њихових снага. Али информације постоје и у њих се и сами можете уверити).

Клише бр. 4: Велики војни буџет односи превагу

Ово је такође мит који се посебно негује у САД. Колико пута сте до сада чули нешто попут „бомбардер Б-2 од милијарду долара“ или „носач авиона класе Нимиц од шест милијарди долара“? Претпоставка је да Б-2 или Нимиц коштају толико новца да морају бити заиста импресивни. Да ли је заиста тако? Узмите за пример Ф-22А „рептор“ (на слици испод) и онда погледајте секцију „развој“ на википедијском чланку о том авиону. Шта ту имамо? Пар руских Т-95 (година увођења у употребу 1956) пресрело је један ирански Ф-4 Фантом (година увођења 1960). Управо то, пар бомбашких акција у Сирији (авиона Ф-22А “рептор“) имало је за циљ да попуни шарени асортиман ангажмана у прекоморским интервенцијама које се изводе у промотивне сврхе. Дакле, на папиру је Ф-22А невероватан авион, што суштински и јесте тачно, али чињеница је да је био коришћен само у мисијама које су Ф-16, Ф-15 или Ф-18 могли да одраде јефтиније, чак и боље. (Ф-22А је очајан кад се користи као бомбардер јер никада није био дизајниран за ту намену.) Већ сам наилазио на контрааргумент типа: Ф22-А је дизајниран за рат против СССР и, да се тај рат догодио, показао би се као ненадмашан авион. Да, можда, осим што их је свеукупно направљено мање од 200. Осим што, да би задржао мали одраз на радару, Ф-22 има сићушно лежиште за монтажу оружја. Осим што су Совјети развили системе за претрагу и праћење базиране на инфрацрвеној технологији на свим МиГ-29С (који су далеко од статуса високотехнолошких летелица) и Миг-27С авионима. Осим што су Совјети већ били отпочели развој „антистелт“ радара и што су данас Ф-22А у суштини бескорисни против модерних руских радара. Ништа од овога не негира чињеницу да је у погледу технолошког развитка Ф-22А супериорно достигнуће и веома импресиван борбени авион. Али он не би направио битну разлику у потенцијалном рату између САД и Совјетског Савеза.

Клише бр. 5: Велике војне алијансе добијају ратове

Још један мит о ратовима који се негује на Западу – војни савезу добијају ратове. Типичан пример је, наравно, Други светски рат. Теоретски, Немачка, Италија и Јапан формирале су пакт Сила осовине, док су 24 државе (укључујући Монголију и Мексико) оформиле савез под називом Савезници. Као што знамо, Савезници су поразили Силе осовине. Међутим, тако речено, то представља бесмислицу. Реалност је потпуно другачија. Хитлерове снаге бројале су око два милиона Европљана из 15 различитих земаља, које су немачким снагама додале 59 дивизија, 23 бригаде и велики броје засебних пукова, батаљона и легија. Поред тога, Црвена армија је заслужна за око 80 одсто свих губитака немачких снага (у људству и опреми). Сви други, укључујући САД и Велику Британију, поделили су сићушних 20 и мање одсто и придружили се рату кад је већ било очигледно да је Хитлер поражен. Неки ће поменути широке покрете отпора који су се супростављали нацистима, често херојски. Не поричем њихову вредност и допринос, али важно је схватити да ниједан покрет отпора у Европи није успео да порази ниједну Вермахтову или SS дивизију (10-15 хиљада људи). У поређењу са тим, само у Стаљинграду Немци су изгубили 400.000 војника, Румуни 200.000, Италијани 130.000 и Мађари 120.000. Дакле само у једној бици пало је 850.000 војника. У Курску су Совјети поразили 50 немачких дивизија, које су имале око 900.000 војника. (Дигресија: покрети отпора су типично били задужени за саботаже, диверзије или нападе на одређене мете од великог значаја. Њихова намена никада није била да се боре са регуларним војним формацијама, чак ни са четама од тричавих 120 људи. Немачке снаге на територији Совјетског Савеза биле су структурисане у неколико „војних групација“ (Heeresgruppe), од којих је свака садржала четири или пет армија (свака са по 150.000 војника). Оно што овим цифрама желим да истакнем је да степен операција на Источном фронту не само да је био знатно виши од онога са чим би покрети отпора могли да се носе, већ и у односу на било који други фронт у Другом светском рату, барем што се тиче копнених операција, будући да је морнарички рат на Пацифику такође вођен на широкој основи.) Историјска је чињеница да једна уједињена војна сила под јединственом командом обично наступа много успешније од већих алијанси. Другим речима, кад се формирају велике алијансе, обично постоји једна главна чланица која се о свему пита, док остали, у мањој или већој мери, имају споредну улогу. Ипак, то не мења укупну слику. Говорећи о НАТО, реалност је да њега не би ни било без САД, јер је то једина земља у тој војној алијанси која заиста вреди; не само у погледу бројева и војне моћи већ и када говоримо обавештајном раду, пројекцији силе, мобилности, логистици итд. Буквално сваки амерички комадант то савршено зна и разуме, па, и поред тога што ће бити бескрајно љубазан према својим неамеричким колегама у Монсу или на коктелима у Бриселу, ако дође до ситуације у којој неко треба да оде и да се бори са Русима, Американци ће рачунати само на себе и желеће да виде како им се остатак НАТО чланица без оклевања склања са пута.

Клише бр. 6: Истурене снаге дају велику предност

Дан за даном слушамо руске жалопојке због тога што се НАТО приближио њиховим границама; што су хиљаде припадника америчких трупа стациониране на Балтику и у Пољској; да су САД распоредиле антибалистичке ракете у Румунији и да амерички ратни бродови константно обилазе руску обалу у Црном и Балтичком мору. Све су то тачне и веома жалосне чињенице. Али Руси нису у праву када ово представљају као војну претњу Русији. Истина је да су, ако ствари сагледамо искључиво из војне перспективе, распоред америчких снага у балтичким државама и слање морарице у Црно море веома лоше идеје, у првом случају због тога што су три балтичке државе у сваком случају неодбрањиве, а у другом због тога што је Црно море, због много практичних разлога, руско језеро у којем руска војска може детектовати и уништити сваки брод у року од највише 30 минута. Американци врло добро то знају и, ако би се одлучили да нападну Русију, не би то урадили из истурених бродова, већ далекометним стратешким оружјем, попут балистичких или крстарећих ракета (Дигресија: идејa да би Русија икад желела да нападне било коју балтичку државу или потопи амерички брод је сулуда и ни у ком случају не сугеришем да ће се ово можда догодити. Ипак, када излажете војну перспективу, морате да обратите пажњу на могућности, а не на намере.) Домет модерног оружја је толики да, у случају рата у Европи, вероватно не би било правог фронта и позадине, а бити близу непријатељу значило би омогућити му да те лакше открије и против тебе примени широку лепезу потенцијалних оружја. Једноставно, што си ближе руској ватреној моћи, електронским војним системима, извиђачкој мрежи и војном особљу, већи је и број претњи о којима би требало да водиш рачуна. Нећу отићи толико далеко да кажем да истурени положај не даје никакву предност, јер даје: твоји борбени системи имају већи домашај, време лета твојих ракета (балистичких и крстарећих) је краће, твојим авионима треба мање горива да стигну до области у којима делују итд. Али ове предности долазе по високој цени. Тренутно су истурене америчке снаге, у најбољем случају, мамци чија мисија има политички мотив – демонстрацију привржености савезницима. Дакле, оне нису стварна претња за Русију.

Клише бр. 7: САД И НАТО штите источноевропске земље

На папиру и у званичној НАТО пропаганди цела Европа и САД су спремни да, ако је потребно, отпочну трећи светски рат да би одбраниле Естонију од руских реваншистичких хорди. Судећи према томе како малене балтичке државе и Пољска константно „лају“ на Русију и иступају са беспрекидним низом инфантилних, бесмислених и арогантних провокација, народи Источне Европе су очигледно у то поверовали. Они мисле да су део НАТО, део ЕУ и део „цивилизованог Запада“, па да ће стога њихови англо-ционистички патрони да их заштите од опасних Руса. То уверење је само доказ колико су глупи. Написао сам претходно да су САД једина стварна војна сила у НАТО и да су амерички војни и политички званичници тога свесни. И у праву су. Ако САД оставимо по страни, могућности НАТО су смешне. Шта уопште белгијске или пољске оружане снаге заиста могу? Оне су смешне, али су исто тако и легитимна мета. А шта ћемо са моћним и непобедивим Потругалцима и Словенцима? Иста ствар. Реалност налаже да су оружане снаге НАТО држава само смоквин лист, који прикрива чињеницу да је Европа америчка колонија. Неки смоквини листови су већи, други су мањи. Али чак и највећи (Немачка и Француска) и даље имају тај статус и служе за једнократну употребу правим господарима Империје. Ако би прави рат икада избио у Европи, свим овим помпезним малим државицама би било наређено да одјебу и пусте велике да решавају ствари. И Американци и Руси то знају, али то из политичких разлога никад неће јавно признати. Овде морам да признам да то не могу доказати. Све што могу је да понудим лично сведочење. Док сам радио на својој мастер дипломи на Факултету за стратешке студије у Вашингтону, имао сам прилику да упознам и проведем неко време са великим бројем припадника америчког војног особља у опсегу од Оклопних коњичких службеника распоређених у Фулда Гепу до председника савезног генералштаба. Први утисак о њима је да су патриоте и, по мени, одлични службеници. Сви су били веома способни да одвоје политичке бесмислице – као нпр. идеју да истурени амерички носачи авиона намеравају да гађају полуострво Колу (на северу Русије; прим. прев.) – од начина на који би се САД заиста понашале у рату. Један виши службеник из Пентагона, повезан са Кабинетом за мрежне процене, био је веома искрен у вези са тим и рекао је пред нашим одељењем да „ниједан амерички председник никада неће жртвовати Чикаго да би заштитио Минхен“. Другим речима, да, САД би се бориле против Совјета да заштите Европу, али никада не би дозволиле да борба ескалира до те мере да совјетске нуклеарне ракета угрозе америчку територију. Очигледан проблем са овом констатацијом је што садржи претпоставку да ескалација може бити планирана и контролисана. Па, степен ескалације се заиста планира у многим кабинетима, агенцијама и одељењима, али сви ови модели обично на крају покажу да је ескалацију веома тешко контролисати. Што се тиче деескалације, не знам ни за један добар теоретски модел (моје лично искуство у вези са тим је сад већ веома старо, можда су се ствари промениле од 90-тих до данас?). Имајте на уму да и САД и Русија у својим војним доктринама имају коришћење нуклеарног оружја у сврху спречавања пораза у конвенционалном рату. Дакле, ако сматрамо – а ја сматрам – да САД нису спремне да покрене нуклеарни рат да би спасиле, рецимо, Пољску, онда то практично значи да САД нису спремне да бране Пољску ни у конвенционалном рату или да, у најбољем случају, нису спремне да иду далеко у тој одбрани. Понављам: идеја да би Русија напала било коју земљу у Европи је напросто бесмислена. Ниједан руски лидер никад не би ни разматрао тако глуп, бескористан, контрапродуктиван и самопоражавајући план ако ништа због тога што Русија нема потребе за освајањем било каквих нових територија. Ако је Путин рекао Порошенку да није хтео да преотме Донбас, какве су шансе да Руси сањају окупацију Литваније или Румуније? Изазивам било кога да иступи са неким рационалним разлогом због чега би Руси напали било коју земљу на Западу (или било где), чак и ако се узме у обзир да та потенцијална земља нема своју војску и да није члан ниједне војне алијансе. Заправо Русија је могла „лако“ да изврши инвазију на Грузију у рату из августа 2008, али није. Кад сте последњи пут чули Монголију или Казахстан да изражавају бојазан од руске (или кинеске) инвазије? Дакле, проста истина је да су бесмислене све помпезне гестикулације и громогласне тврдње о одбрани Европљана од „руске претње“. Не постоји руска претња, а САД никад неће свесно започети нуклеарни рат са Русијом да би спасиле Кишињев, или чак Стокхолм.

Закључак

Дакле, ако наведени клишеи немају упоришта у реалности, зашто су западни корпоративни медији пуни тих будалаштина? Два су основна разлога. Први, новинари су углавном свезналице које заправо немају појма о било чему и обично само гутају претходно обрађену пропаганду, коју потом покушавају разумно да образложе. Што се тиче говорника у телевизијским емисијама, разних генерала који за Си-еН-еН и остале медије причају као „експерти“, они су такође обични пропагандисти. Прави професионалци су заузети радећи послове за владине агенције и не иду по телевизијама да причају о „руској претњи“. Али најважнији узрок ове бесмислене пропаганде, који се прикрива константним разматрањем војних питања од англо-ционистичких пропагандиста, је стварна природа конфликта између САД и Русије поводом Европе, а то је – политичка борба за будућност европског континента. Иако Русија нема намеру да напада било кога, свакако има велики интерес да забије клин између Европе и њеног данашњег колонијалног патрона. Руси у потпуноси разумеју да, поред тога што су европске елите манијакално русофобичне, већина Европљана, са изузетком балтичких држава и Пољске, није. У том смислу је веома симболичан скорашњи преокрет на Евросонгу, за који су заслужни такозвани „експерти“ (мисли се на припаднике музичких жирија који су својим гласовима обезбедили победу Украјини иако је европска публика највише гласова дала Русији; прим. прев.). Први Генерални секретар НАТО отворено је изјавио да је њен стварни циљ „држати Русе вани, Американце унутра, а Немце доле“. Руси желе да окрену ствари у супротном смеру: да они буду унутра (економски наравно, не војно), Американци ван, а да се Немци подигну (опет економски). То је прави разлог свих тензија у Европи: САД очајнички желе Хладни рат 2.0, док Русија свим силама настоји да га избегне. Дакле, како би изгледао рат између Русије и САД? Да будем искрен, не знам. То зависи од много различитих фактора, па је готово немогуће предвидети његов исход, што не значи да до њега не може или неће доћи. Постоје бројни веома злослутни знакови да се Империја понаша неодговорно. Један од најгорих је то што је Савет за односе НАТО и Русије (NRC) готово у потпуности престао да функционише. Главни смисао постојања NRC било је успостављање сигурних и поузданих линија комуникације, посебно у кризним ситуацијама или периодима повишених тензија. Али, авај, да би послао поруку о степену незадовољства руским акцијама у Украјини, НАТО је готово у потпуности затворио NRC иако је баш због таквих ситуација и био отворен. Поред тога, приближавање оружаних снага Русији, осим што је бескорисно са војне тачке гледишта, може бити потенцијално опасно уколико локални инцидент између две стране убрзо ескалира у нешто много озбиљније. Посебно у тренуцима када су обустављене важне линије комуникације. Ипак, релативно добру вест представља чињеница да САД и Русија још увек имају линију за хитне комуникације између Кремља и Беле куће и да руске и америчке војне снаге такође имају могућност да у хитним ситуацијама успоставе линију комуникације. Али, на крају крајева, не ради се о технолошком проблему, већ о психолошком: Американци очигледно нису способни или не желе да преговарају о било чему. Некако су неокони успели да наметну свој светоназор америчкој дубокој држави, а тај светоназор налаже укидање сваке динамике у односима између Русије и САД и става да нема о чему да се преговара, те да би Русију требало приморати да се повинује и потчини Империји, за шта су политика обуздавања и изолације једина средства која долазе у обзир. То им, наравно, неће поћи за руком. Питање је да ли неокони имају интелектуалне капацитете да то разумеју или, са друге стране, да ли англо-америчке патриоте могу коначно да „стрпају лудаке у подрум“ (како се Буш старији једном изразио говорећи о избацивању неокона из Беле куће). Ако се Хилари у новембру докопа Беле куће, ствари ће постати заиста страшне. Кад сам написао да ниједан амерички председник никад не би жртвовао амерички град због одбране неког европског града, мислио сам на патриотски оријентисане председнике који воле своју земљу. Не верујем да неоконе тангира судбина Америке или америчких грађана, и ти лудаци би могли сматрати да жртвовање једног (или више) америчких градова представља цену коју вреди платити за нуклеарни удар по Москви. Свака теорија обуздавања претпоставља „рационалне актере“, а не психопате и „лудаке из подрума“, пуне опсесивне мржње. Током последњих година Хладног рата много више су ме плашиле геронтократе у Кремљу од англосаксонских официра и званичника Беле куће или Пентагона. Сада се плашим – релативно нове генерације „улизичких кукавица“ попут Петреуса или манијака попут генерала Бридлова, који су заменили стару школу хладноратовских бораца (попут адмирала Елме Зумвалта, Вилијама Кроуа или Мајка Мулена), који су бар знали да рат са Русијом мора бити избегнут по сваку цену. Плаши ме чињеница да Империјом сада управљају непрофесионални, некомпетентни, непатриотски и нечасни кадрови, које наводи идеологија мржње, или они чија је једина животна сврха да задовоље своје политичке шефове. Пример Ехуда Олмерта, Амира Переца и Дена Халуца, који су ушли у рат против Хезболаха 2006, или Сакашвилијевог покушаја да етнички очисти Јужну Осетију 2008, показали су свету да лидери који се воде идеологијом могу започети ратове у којима немају никакву шансу да победе, посебно ако поверују у пропаганду о сопственој непобедивости. Надајмо се и молимо Бога да ова врста лудила не овлада америчким лидерима. Најбоља ствар за будућност човечанства била би да праве патриоте опет преузму кормило САД. У том случају би људски род коначно могао да одахне. Извор: The Unz Review/ Нови Стандард