Александар Ђуричић Еш школовао се у Србији и у иностранству. Завршио је Електротехнички факултет, али га је писана реч одувек пратила. Недавно је из штампе изашао њего роман "Рквијем за Адама", што је и непосредни повод за разговар са аутором. Завршили сте Електротехнички факултет, али пишете. Да ли је то идеалан спој реалности и маште?
Можда, али не онако како ће већина претпоставити. Инжењерство није право или економија, за инжењерство је потребно много више маште и апстрактног размишљања него што се чини. Људи мисле да је инжењерство: два и два је четири, или има струје, нема струје. Међутим, када треба решити неки проблем у ен-димензионом простору онда чак и уметници кажу: "Ја то не могу да разумем". Када је Жил Верн описао путовање на месец, онда је то била уметност. А када су инжењери сели да то омогуће, зар и то није била уметност, на неки начин? Мислим да међу уметницима и инжењерима има много сличности. И једни и други користе машту да би створили боље светове. Са друге стране, писање романа није пуко маштарање и уметничарење. Писање је напоран посао коме треба приступити са одређеном дозом реалности па и инежењерске прецизности. Постоје ли тренуци које памтите са највећом живошћу, а волели бисте да их заборавите? Да, наравно, као што кажу прве две реченице романа: "Најдуже и са највећом живошћу човек памти управо оне тренутке које жели да заборави. Они су тај камен спотицања, који бисмо најрадије да прескочимо или заобиђемо, али се о њега стално саплићемо, баш због тога што заборављамо да је ту". Учити на туђим грешкама је мудро. Учити на својим грешкама је болно, али ефикасно. Али, учити на грешкама је у сваком случају корисно. Људи често потцењују грешке. Имати прилику и могућност да погрешиш, то је богатство. Највећа је беда када човек себи не може да приушти кајање. Онда пажљиво одмерава своје поступке, ускраћујући свом животу шаренолику лежерност прављења грешака. Ваш јунак пролази кроз једну унутрашњу борбу. Колико је било тешко писати такав роман?
Није било лако писати га, а верујем да није лако ни читати га. Претпостављам да Реквијем за Адама није роман за плажу или за једно летње поподне. Писање романа је трајало пет година, не зато што нисам био способан да га пишем брже, претходни роман сам написао за мање од годину дана, већ зато што је прича коју сам писао морала да проживи и да се развије. Писао сам о људским страховима и несигурности, па сам и сам често био уплашен и несигуран. У таквим ситуацијама бих оставио своје ликове насамо, да воде свој живот независно од мене. После неког времена бих се вратио причи да видим шта се догодило. 
Колико времена треба да прође од раскида да би се сматрало пристојиним да девојка изађе на састанак са другим мушкарцем?
Ха-ха! Ово питање ме је насмејало Знам зашто ме то питате, ово јесте реплика из мог романа, али не бих волео да читаоци помисле да сам писао о везама и раскидима. Писао сам о човеку који себе доводи у ситуацију да није сигуран да ли је неког убио или не. Писао сам о оним тренуцима када човек помисли да себе не познаје, да не зна ко је, шта је и шта је способан да уради. Али, пошто је то једна животна прича, наравно да је ту било и неких љубави и раскида и безброј других епизода из живота главних и споредних ликова. Али, тек да не останем дужан, одговорићу исто онако како пише у роману: Ако девојка помишља на састанак, онда то само по себи значи да је прошло довољно времена. Кроз главни лик сте нам открили како размишља један мушкарац. Може ли се рећи да је понекад типичан пример, а да са друге стране веома одскаче од већине? Борис Хундић никако није типичан мушкарац. Али, познаје ли ико неког типичног мушкарца? Шта је типичан мушкарац? Стереотипи су одлика људске глупости или лењости, било да су они национални, полни, расни... Покушавају да нас уклопе у шаблон да би нас поједноставили. Ти си инжењер, не можеш бити писац. Ти си мушкарац, не треба да пеглаш. Ти си Србин, мораш да пијеш ракију. Као кутија у коју нас неко гура, а та кутија може лако да се претвори у гроб или затворску ћелију. Ако неко за себе каже да је на првом месту мушкарац, на другом месту Србин, онда је нејвероватније да је на трећем месту, нико и ништа. Ја за себе могу да кажем да сам и Србин и мушкарац, и писац и инжењер, драматург и копирајтер, друг и брат, колега и комшија, и онај што ће да вам поправи осигурач, ја сам на првом месту Александар Ђуричић Еш, па све остало. На исти начин градим и своје ликове, они су једна фантастична скупина необичних особина сасвим обичних, типичних људи, којима се догађају најобичније свакодневне фантастичне типичне ствари, од одласка на факултет до бацања под воз.
Извор: Правда/Марија Гојковић
