Пише: ђакон Ненад Илић
А Христос нам је обећао и да ће Он поново доћи. Да ће тада Бог бити све у свему. Оно што није у Богу - отпашће. Тај величанствени час кроз целу историју тумачимо, спремамо се и такође некако и чекамо и не чекамо. Али ипак верујемо. Верујемо Христовом обећању. Имамо поверење у Њега и Његове сведоке. Али од нас се тражи још нешто више. Чиста вера. Да прихватимо да се то што чекамо већ догодило!
На Светој Литургији свештеник при узношењу чита и ову молитву: " Сећајући се дакле ове спасоносне заповести (причешћивања), и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка..."
Најнеобичније речи за нас који живимо у времену и разликујемо оно што је било, што је сад и што ће бити - сваке Литургије сећамо се Другог Христовог доласка! Који тек чекамо! Шта онда да чекамо кад се већ догодило?
Време је само одмотавање за нас вечности у којој нема прошлог и будућег него је све стално САДА. И наша прошлост и наша будућност у вечности је - сада. И то САДА које је у Богу. Оно што није у Богу не постоји.
Боже, колико тога радимо што није у Твоме - сада!
Кад год успемо да радимо оно шта радимо с љубављу према Богу и људима ми смо у том САДА. Постојимо. А тако мало постојимо само чекајући.
Без Бога нема мене, без ближњег нема мене - тако је једноставно, а ми смо тако често уморни да бисмо волели. Зато нам је потребна снага Духа Утешитеља. Чекамо и трудимо се да волимо. А чекање онога што се већ догодило и није чекање него стално подсећање. Извор: Званични ФБ профил - ђакон Ненад Илић
