"Пекара у радно време, гужва... И најбољи бурек на свету... Она је млада. Рецимо ИИ година факултета. Има лепу "Бечку" карирану кошуљу, фармерке и старке. Косу јутрос опрану. Лепе зубе. И насмејане очи. Изгледа као прототип "фине студенткиње из провинције, која је веч на првом кораку у Балканској улици морала постати велика и дорасла и озбиљна и одговорна и сналажљива, јер је лепо васпитана и на озбиљном породичном подухвату, на студијама, том луксузу због кога се цела породица жртвовала и од које се то једноставно и очекује".
Поред ње је човек, 55 година, низак, сед, са брковима пожутелим од дувана, прастарим панталонама, ципелама из Трста и распареном кошуљом. Манекен радника једне од оних фабрика за које чујемо на телевизији када њихови синдикати блокирају неку пругу или аутопут, нервозан. И очигледно на месту на коме не припада. Неснађен у гужви и напетости. И Србији. И у Двехиљадитим.
Изгледа као отац који је дошао да посети ћерку на студијама у Београду. Да види где и како живи. Да буде мало поносан и да има шта да прича следећих два месеца на кафи на послу Мићи Носоњи, Пиксију и Дани...
Ћерка доноси тањир са буреком за ћалета и стају тик поред мене. Она једе неки мали кроасан. Па њој уосталом, ни не треба пуно. Изговара “Е сад ћеш да видиш шта је бурек. О томе сам ти причала, тајо“. И онда.... Креће отимање. Она покушава да му убаци кусур од пар жутих и зелених новчаница у џеп. Он је оштар у неприхватању. "Нека нека, имам ја још од стипендије. Теби треба више", изговара ћерка. Отац се брецну. Годинама увежбано достојанство и дозвољени минус се сукобише у трену у његовој глави и он поклекну и прихвати позамашну позајмицу. Од 176 динара. Једу ћутке. Заједно су. Уживају...
"Кад ти полази аутобус?"
"У 10."
"Супер, стижемо опуштено. Много ми је драго да си био. Хвала ти. Чим прође јунски рок ето ме кући", рече ћерка.
Размишљам... Колико ли је оваквих девојки тренутно на привременом боравку у Београду. Дискретних хероја. Скромних, исправних и добрих. Загледаних у будућност, коју сада стварају својим свакодневним одрицањем и трудом. Колико ли је родитеља по оним заборављеним градовима по Србији, сиромашних и пристојних. Максимално стиснутих. Ускраћених за свако задовољство, зарад будућности и зато што је то код нас тако нормално, јер побогу" имају студента".
Мислим се, ко ли ће се усрећити са њом? Која фирма, суд или болница? Ко ли ће бити срећан да је сретне, и паметан да се одмах заљуби и да је не пушта ни за какав шљаштећи-хипнотишући-привлачећи силикон, хијалурон или шминку? Коме ли ће она родити неке нове студенте? Које ће исправно васпитати, научити вредностима, поносу и испратити у Бели Свет...Због којих ће се и она свега одрећи, за неких 20 година. Волео бих да могу да привирим у пекару тамо негде око 2040... И да је затекнем са оцем (деком) и ћерком (унуком), како њупају. И смеју се....
Јер... Сигуран сам да ће доћи време да овакви људи буду срећни. Једноставно мора бити тако. Мора једанпут кренути. То је игра великих бројева, тј. година. Мада...", завршио је свој статус Ђурић.
