Пише: Драгомир Анђелковић
Већ неколико месеци Анкара је слала Москви топле поруке, те је нудила извесне уступке како би дошло до попуштања напетости. Сада је на ту торту додат шлаг. Појачавање потеза у правцу помирења несумњиво је плод нове геополитичке реалности која се рађа после „брегзита”, али суштински разлози за интензивно турско настојање да до измирења дође постојали су и пре него што је Енглеска рекла „не”.
Турска већ дуже не крије своје неоосманске тежње. То водећим западним круговима није сметало, као ни њено кокетирање са исламистичким екстремизмом. Но, када је постало јасно да Ердоган не види своју земљу као обичног америчког „бултеријера”, почели су његови проблеми са Западом. Вашингтон не жели партнере, већ вазале, што очито није компатибилно са Ердогановом великодржавном визијом и личном амбицијом. Пропорционално његовом удаљавању од Москве, постепено је интензивирна његова медијска сатанизација на Западу. Од аутократског стила владавине до склоности исламизму – све што је постојало и док је третиран као позитивац – одједном је примећено. А турски премијер Давутоглу – који све негативно што карактерише Ердогана дели са њим, али је ближи Западу – почео је да бива третиран као његов контраст. На тим основама је трасиран разлаз међу њима.
Јасно је да се ту ради о западним двојним стандардима. „Фини момак” је онај ко служи њиховим интересима, а какав је уистину није битно. То важи и за „лоше момке”, међу које је сврстан Ердоган. А као опасан играч он добро схвата куда га то у комбинацији са геополитичким ћорсокаком у који је услед сукоба с Русијом доспео – тачније, према прилично кредибилним изворима, уз помоћ западне „пете колоне” угуран – води! За служење евроатлантским интересима на руском фронту, уместо да је награђен, он је отписан јер је доживљен као неко ко више нема куд. Показало се да није тако. Расплет који му Запад спрема Ердоган неће кротко да чека.
Замислите само колико би у евроскептичном смислу подстицајно деловало на све оне који се у ЕУ колебају око смисла њеног опстанка када би Србија одбацила пут евроинтеграција
Стога је – сада када је услед „брегзита” евроатлантски конзорцијум озбиљно уздрман – повукао потез који је Кремљ обзнанио. Руси се неће преко ноћи одљутити, али за очекивати је да ће фазно отпочети процес нормализације руско-турских односа. Наравно, из тога не треба изводити закључак ће Руси и Турци постати искрени пријатељи.
Свако ће наставити да игра своју игру, али ће се као и пре 2015. Анкара и Москва трудити да праве компромисе где је то могуће, а тамо где није, да избегавају отворену конфронтацију. То је значајан елемент у даљој промени односа снага на евроазијској шаховској табли. Позиције Вашингтона и његових европских клијената на њој слабе, али евроатлантска елита се не предаје. Изазивање сукоба у Украјини и гурање ЕУ због тога против Русије довело је до маргинализације идеје успостављања осовине између Москве и престоница водећих сила старе Европе. По сличном рецепту отворен је фронт између Русије и Турске. Сада, после енглеског удараца по евроатлантском концепту (у чијем епицентру је и велики део британске елите), из комбинације која за циљ има обуздавање јачања моћи Русије и пропорционално кочење слабљења САД – почиње да излази и Турска („туркегзит”).
Видећемо шта ће се у наредном периоду у том духу дешавати у континенталној Европи. Међутим, и да се ту не догоди ништа, јасно је да ће се наставити геополитичка транзиција која нама одговара, али је неко време деловало да је заустављена. Вашингтон и Брисел су нас некада брутално газили, а то у нешто перфиднијој форми настављају да и сада раде. А наше лидере који су пристајали да им, макар до неке своје црвене линије, служе – бацали су на политички отпад чим им је деловало да су одрадили своје. Отуда мислим да је за Србију, као и актуелну власт, рационално да енергичније крене путем пружања отпора притисцима. У крајњој линији, више смо ми сада потребни ЕУ него она нама. Замислите само колико би у евроскептичном смислу подстицајно деловало на све оне који се у ЕУ колебају око смисла њеног опстанка када би Србија одбацила пут евроинтеграција. Знају то у евроатлантским средиштима моћи, и сада када им се од Енглеске до Турске љуља тло под ногама, почеће много пажљивије да се опходе према Београду. Услов за то је да претходно ми – не нужно и одмах одбацујући европски курс – заузмемо одговарајући став. Извор: Политика
