Правда

Пише: Виктор Литовкин Требало би признати да је неколико аргумената које износи господин Карпентер заиста разумно и објективно. Рецимо, он пише о различитим ставовима унутар Алијансе по питању Русије. Већини источних чланица потребно је интензивирање сукоба са Москвом. Оне сматрају да ће и на најмање показивање слабости Кремљ имати „још јачи војни одговор“. И врх Алијансе је подељен по овом проблему. Став источних чланица потврђују велике вежбе које се одигравају дуж границе са Русијом, поред размештања четири пешадијска моторизована батаљона и једног америчког тенковског батаљона у Пољској и балтичким земљама и формирања Шестог штаба у Источној Европи.

Међутим, нису све државе чланице показале непријатељски став према Москви. Немачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер је нове војне вежбе НАТО у Источној Европи назвао „контрапродуктивним“ и позвао своје савезнике на уздржаност од звецкања оружјем и подстрекивања рата.

Своје неслагање о исправности такве политике изразиле су и Мађарска и Чешка. О неприхватљивости даље конфронтације са Русијом огласили су се и премијери Грчке и Италије на последњем самиту НАТО. Недавно помирење Турске и Русије такође је ризик за урушавање консензуса о „агресивној политици“ према Москви.

Ипак, најтамнији облак на хоризонту НАТО су амерички избори, оцењује Карпентер. Хилари Клинтон је посвећена идеји одржања status quo што се тиче улоге САД унутар НАТО, док Трамп дефинитивно није. Трамп је тему о финансирања ове организације отворио врло оштрим тоном. Он преиспитује приврженост Американаца њиховим обавезама према Савезу. Такође је НАТО више пута назвао „застарелом“ организацијом, исказао своје дивљење Путину и изјавио да би желео пријатељскије односе са Москвом. У том случају, Трампово ступање на место председника САД могао би бити „последњи ексер у сандуку“ НАТО. Његова администрација ће, готово је сигурно, желети реформу Алијансе из корена, забринут је Тед Карпентер.

Објављивање оваквог текста у новинама које воде конзервативни лидери попут Роберта Тејкера, Грема Фулера и бившег министра одбране Чака Хејгела може се схватити у светлу предизборне борбе између представника демократа и републиканаца. Циљна група The National Interest-а су пре свега интелектуалци. И покушај застрашивања гласача интелектуалног корпуса је врло себичан – он је у функцији спречавања победе Доналда Трампа, који би могао да разбије стереотипе америчке спољне политике. А у том смислу и однос према НАТО.

Не ради се само о томе што би нестанком НАТО или његовом реформом одбрана европских савезника САД била озбиљно ослабљена пред лицем „руске војне претње“ (пре 30 година је то била „совјетска војна претња“). Веровали или не, америчку елиту сад најмање брине европска безбедност. Разумним људима с обе стране Атлантика одавно је јасно да Русија не планира никог да нападне: у последњих 25 година, за разлику од НАТО и САД, ми нисмо напали нити бомбардовали ниједну европску престоницу (и не само европску). Међутим, то знају и сами Европљани, и баш зато им се не жури са инвестирањем тих два одсто БДП за одбрану, како је раније у оквиру НАТО било договорено.

Уствари, разговори о јачању НАТО због „руске војне агресије“ није ништа друго него пропагандни параван. НАТО је потребан САД како би контролисао европске државе и њима управљао у корист америчких интереса. Један пример је довољан: санкције које су Европљани увели Москви на захтев Вашингтона Европи су нанеле штету од 100 милијарди евра, док се на економију САД практично нису уопште одразиле. САД и даље настављају да тргују са Русијом у области високих технологија, купујући ракетне моторе, гориво за нуклеарне електране, титанијумске делове за „боинг“, док наше пилоте примају на обуку за „боинге“.

Губитка полуга за управљање Европом преко НАТО Вашингтон се плаши више од свега. Тим пре што се у Европској унији, из која се планира иступање Велике Британије – што је још један удар на Стари континент – више од двапут разговарало о формирању сопствене војске, која би вероватно тежила измицању од америчких диктата из Брисела. Врло близу реализацији такве идеје је Вишеградска четворка, у коју спадају Пољска, Мађарска, Словачка и Чешка.

Крокодилске сузе које се проливају преко The National Interest-а нису плач због европске безбедности – која би могла да колабира доласком Трампа у Белу кућу – већ плач због Европе саме, која би могла изаћи из америчке сфере утицаја. Међутим, истина је да је тешко на Старом континенту наћи политичаре који би отворено изазвали америчку хегемонију. Извор: standard.rs/izvestia.ru