Pravda

Piše: Viktor Litovkin Trebalo bi priznati da je nekoliko argumenata koje iznosi gospodin Karpenter zaista razumno i objektivno. Recimo, on piše o različitim stavovima unutar Alijanse po pitanju Rusije. Većini istočnih članica potrebno je intenziviranje sukoba sa Moskvom. One smatraju da će i na najmanje pokazivanje slabosti Kremlj imati „još jači vojni odgovor“. I vrh Alijanse je podeljen po ovom problemu. Stav istočnih članica potvrđuju velike vežbe koje se odigravaju duž granice sa Rusijom, pored razmeštanja četiri pešadijska motorizovana bataljona i jednog američkog tenkovskog bataljona u Poljskoj i baltičkim zemljama i formiranja Šestog štaba u Istočnoj Evropi.

Međutim, nisu sve države članice pokazale neprijateljski stav prema Moskvi. Nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer je nove vojne vežbe NATO u Istočnoj Evropi nazvao „kontraproduktivnim“ i pozvao svoje saveznike na uzdržanost od zveckanja oružjem i podstrekivanja rata.

Svoje neslaganje o ispravnosti takve politike izrazile su i Mađarska i Češka. O neprihvatljivosti dalje konfrontacije sa Rusijom oglasili su se i premijeri Grčke i Italije na poslednjem samitu NATO. Nedavno pomirenje Turske i Rusije takođe je rizik za urušavanje konsenzusa o „agresivnoj politici“ prema Moskvi.

Ipak, najtamniji oblak na horizontu NATO su američki izbori, ocenjuje Karpenter. Hilari Klinton je posvećena ideji održanja status quo što se tiče uloge SAD unutar NATO, dok Tramp definitivno nije. Tramp je temu o finansiranja ove organizacije otvorio vrlo oštrim tonom. On preispituje privrženost Amerikanaca njihovim obavezama prema Savezu. Takođe je NATO više puta nazvao „zastarelom“ organizacijom, iskazao svoje divljenje Putinu i izjavio da bi želeo prijateljskije odnose sa Moskvom. U tom slučaju, Trampovo stupanje na mesto predsednika SAD mogao bi biti „poslednji ekser u sanduku“ NATO. NJegova administracija će, gotovo je sigurno, želeti reformu Alijanse iz korena, zabrinut je Ted Karpenter.

Objavljivanje ovakvog teksta u novinama koje vode konzervativni lideri poput Roberta Tejkera, Grema Fulera i bivšeg ministra odbrane Čaka Hejgela može se shvatiti u svetlu predizborne borbe između predstavnika demokrata i republikanaca. Ciljna grupa The National Interest-a su pre svega intelektualci. I pokušaj zastrašivanja glasača intelektualnog korpusa je vrlo sebičan – on je u funkciji sprečavanja pobede Donalda Trampa, koji bi mogao da razbije stereotipe američke spoljne politike. A u tom smislu i odnos prema NATO.

Ne radi se samo o tome što bi nestankom NATO ili njegovom reformom odbrana evropskih saveznika SAD bila ozbiljno oslabljena pred licem „ruske vojne pretnje“ (pre 30 godina je to bila „sovjetska vojna pretnja“). Verovali ili ne, američku elitu sad najmanje brine evropska bezbednost. Razumnim ljudima s obe strane Atlantika odavno je jasno da Rusija ne planira nikog da napadne: u poslednjih 25 godina, za razliku od NATO i SAD, mi nismo napali niti bombardovali nijednu evropsku prestonicu (i ne samo evropsku). Međutim, to znaju i sami Evropljani, i baš zato im se ne žuri sa investiranjem tih dva odsto BDP za odbranu, kako je ranije u okviru NATO bilo dogovoreno.

Ustvari, razgovori o jačanju NATO zbog „ruske vojne agresije“ nije ništa drugo nego propagandni paravan. NATO je potreban SAD kako bi kontrolisao evropske države i njima upravljao u korist američkih interesa. Jedan primer je dovoljan: sankcije koje su Evropljani uveli Moskvi na zahtev Vašingtona Evropi su nanele štetu od 100 milijardi evra, dok se na ekonomiju SAD praktično nisu uopšte odrazile. SAD i dalje nastavljaju da trguju sa Rusijom u oblasti visokih tehnologija, kupujući raketne motore, gorivo za nuklearne elektrane, titanijumske delove za „boing“, dok naše pilote primaju na obuku za „boinge“.

Gubitka poluga za upravljanje Evropom preko NATO Vašington se plaši više od svega. Tim pre što se u Evropskoj uniji, iz koja se planira istupanje Velike Britanije – što je još jedan udar na Stari kontinent – više od dvaput razgovaralo o formiranju sopstvene vojske, koja bi verovatno težila izmicanju od američkih diktata iz Brisela. Vrlo blizu realizaciji takve ideje je Višegradska četvorka, u koju spadaju Poljska, Mađarska, Slovačka i Češka.

Krokodilske suze koje se prolivaju preko The National Interest-a nisu plač zbog evropske bezbednosti – koja bi mogla da kolabira dolaskom Trampa u Belu kuću – već plač zbog Evrope same, koja bi mogla izaći iz američke sfere uticaja. Međutim, istina je da je teško na Starom kontinentu naći političare koji bi otvoreno izazvali američku hegemoniju. Izvor: standard.rs/izvestia.ru