Када је рат почео, каже Горан, ни на крај памети им није било то да се никада више неће вратити у свој родни Вргинмост, који се налазио 40 километара од Карловца.
- У свој тој трци и брзини нисмо много понели - мало хране, воде, одеће. Нико није ни знао шта да понесе, ни где идемо, а камоли да нам је то последњи пут када ћемо видети свој дом. На трактору је било нас шесторо, деда, који га је и возио, мама, сестра, две бабе, један човек и ја. И у свој тој муци највише смо страховали за мог оца, који је отишао на ратиште, да брани земљу која одавно није била наша.
- Туга је владала у километарским колонама људи који су бежали од смрти тражећи мир. Било је веома напорно, као да нема краја, јер смо за цео дан некада прелазили свега два километра. Како се зауставимо, ја уплакано молим деду да ме вади из приколице и заштити. Страх је владао свима нама, а велике борбе су се водиле око горива - продавало се и позајмљивало.
Нажалост, било је и оних који су се тад богатили на туђој муци, па су литар нафте давали за по 10 марака. Фалило нам је воде и хране, умирали смо од глади, док су нам главе падале од исцрпљености. Војници су били свуда, пуцало се на све стране, грмело је од експлозија, а из колона ниси имао где да побегнеш - прича овај момак док храбро, мушки суздржава сузе.
Њихов пут, који није имао опцију повратка, додатно је потресла вест да му је отац изгубио живот склањајући се од метака муслиманскх војника.
- Пријатељи су пришли мојој мајци и рекли јој да су видели како је мој тата склизнуо са трактора док су пуцали на њега и да га је трактор иза живог прегазио. Три дана ништа о њему нисмо знали, све до уласка у Босну, где нас је чекао. Е, ту срећу вам не могу описати, јер не постоје праве речи. Он јесте пао са те машине, али хвала богу, точак му је прешао само преко прста, а његов најбољи друг је нажалост убијен. Успео је да неким камионом изађе из Хрватске - завршава Горан, који се заклео да никада више неће отићи у свој родни крај. Извор: Ало
