- У данима петооктобарског преврата 2000. године, када је падао Милошевић, са Зораном Ђинђићем сам се видео неколико пута, на његово инсистирање. Са мном је највише контактирао преко Душана Спасојевића, који је са својим људима и Чуметом увек био око њега...

Ово су најзанимљивији делови Легијине исповести о 5. октобру. Улемекове речи преносимо интегрално...

У првој половини септембра 2000. године Душан Спасојевић је тражио контакт са мном и то посредством Александре (Легијина супруга - прим. аут.), премда је то могао да уради и другачије, али ваљда је ишао на сигурно јер су се он и Александра познавали и боље и дуже него он и ја. Причали смо, а о чему другом него о изборима. Питао ме је за мишљење: шта и како. Нисам се тада много отварао. Када је видео да не може да ме отвори, онда је испалио конкретно питање: да ли бих пристао да се видим са Ђинђићем? Тајно, накратко. Одбио сам. То је било зато што сам знао да не може остати тајна. Барем не за службу.

Негде 3. или чак 4. октобра добио сам поруку да Мали Бургија мора да се види са мном. Мали Бургија је био Милан Веруовић, онај млађи од браће Веруовић. Виђење смо заказали у кафићу "Фирма" код "Политике". Како смо се познавали читавог живота и притом били у добрим односима, нисмо околишали. Ја сам знао и то ко га је послао и зашто, а он је знао да ја то знам. И зато, чим нам је стигло пиће, рекао сам му да пређе на ствар. Он ми је рекао да његовог шефа занима да ли је јединица добила некакве посебне задатке, који су везани за 5. октобар, односно велике демонстрације. Рекао сам му да не могу да му кажем и стварно сам тако и мислио.

- И шта да кажем шефу - није издржао да ме не упита.

- Кажи му да он ради овој посао, а ја ћу свој - одговорио сам.

Пре поласка сам попио три ред була да бих одагнао поспаност и умор. Састанак је уговорен на врху Добрињске улице. Била је то једна слепа улица, која је ишла поред Скупштине Србије и завршавала се тротоаром. Паркирали смо се код биоскопа "Одеон". Изашао сам и кренуо сам. Негде на половини пута су ме чекали Душан и Чуме, у рукама су имали пушке.

Када смо дошли до врха улице, ту је стајао џип, касније сам сазнао да је то онај који је Сколе наручио пре него што је убијен. Крајичком ока сам уочио Николу Сандуловића, за кога сам знао да је у Ђинђићевом обезбеђењу. У том тренутку ми је Чуме, који је нешто викао, био потпуно смешан. Николу сам познавао још из клиначких дана и знао сам да би Чумета могао да носи само са своја два предња зуба. Зато сам рекао Чумету да мало смири доживљај.

Отворили су ми задња врата џипа. Ђинђић је седео наслоњен на супротна врата. На возачевом седишту је седео Драгољуб Марковић. Ђинђић га је замолио да изађе. Оно што сам одмах приметио у Ђинђићевим очима био је страх, какав сам много пута препознавао и код многих других људи. Није то био страх од мене нити од овог сусрета. То је био страх од онога што се десило у протеклих двадесетак сати. Страх од оног што је учињено. Страх од непознатог.

- Ја сам Милорад - пружио сам му руку.

- Зоран - одговорио ми је и широко се насмејао.

Ћутали смо неколико секунди.

- Шта се дешава - пробио је он први насталу тишину.

- Дешава се то да је све отишло у ку*ац. Раз*ебали сте цели систем и Милошевић је тотално аут - одговорио сам, гледајући га право у очи.

- И шта сад - питао ме је.

- Пре него што ти одговорим, морам да те питам нешто.

Климнуо је главом.

- Да ли си ти инсистирао на овом нашем виђењу?

Гледао ме је мало зачуђено.

- Питам те јер не бих желео да било ко злоупотребљава целу ову причу.

- Не разумем.

- Види, не бих волео да су ови, који су мени пренели поруку да си тражио да се видимо, сами то смислили. Мени кажу да си ти тражио да се видимо, а теби да сам ја тражио и тако искористе целу ову ситуацију правећи поене за себе.

- А то, па не, ја сам тражио контакт, али добро размишљање, нисам мислио да би неко то злоупотребио на такав начин.

Како даље говори Легија, Ђинђића је највише интересовало да ли ће било ко интервенисати против нове власти која се успостављала: ЈСО, полиција, Војска... Улемек га уверава да се то неће десити и на крају обећава да ће се ЈСО поставити између Војске и народа ако Павковић ипак организује неку интервенцију војних снага.

- Реч - пита Ђинђић.

- Реч - каже Легија и рукују се.

Нисам осетио тренутак када ме је савладао сан. Једва сам чуо звоњаву мобилног. Погледао сам на сат, било је тачно пет сати. Јавио сам се. Био је то Душан Спасојевић. Само ми је рекао да морамо хитно да се видимо. Са Душаном сам се срео на истом оном месту на коме смо се видели и први пут, када је покушавао да нешто извуче из мене. Кум Луковић је био с њим. Заправо, Кум је увек био с њим. Рекао ми је да је Ђинђић тражио да се хитно видимо. Кренули смо према Сурчину. Довезли су ме до неке куће у Сурчину. Ђинђић је већ био тамо. Седео је у некој малој кухињи и пио кафу. Видело се на њему да је уморан. Очи су му биле црвене, као да је плакао. Помислио сам како ни ја не изгледам боље. Неки момак ме је питао да ли бих желео кафу. Замолио сам га за чај ако му није тешко. Касније се испоставило да је то био Дејан Миленковић Багзи и да смо се налазили у његовој кући. Питао сам Ђинђића шта се то десило.

- Није се још ништа десило, али се нешто спрема.

Мозгао сам, претурао по глави шта би могло да се дешава, а да ја то не знам. Онда је он наставио.

- Војска је јуче и ноћас довукла неке силне јединице горе на Бањицу.

Сада сам се ја замислио: или је Павковић узео ствари у своје руке, па је хтео да уради ко зна шта, или их опасно неко плаши и ложи пуштајући им овакве приче.

- Добро, нема места паници, ништа крупно не може да се деси, а да ја за то не знам. Ти се, Зоране, мало примири, па ћемо се чути око подне. Је л' имаш где да се склониш - питао сам га.

- Имам, већ неколико ноћи спавам овде у Сурчину. А ови - показао је према прозору - момци из Сурчина брину се да се не догоди нешто непредвиђено.

Трећи сусрет: Ђинђић, Чеда и гомила оружја

Возио сам кола и негде код Лисичјег потока зазвони ми је мобилни телефон. На вези је био Душан. Тај се баш наврзао, помислих. Јавио сам се.

- Онај што си се с њим видео пита да ли може да се опет видите?

- Где - питао сам.

- У Скупштини града.

Упутили смо се ка Скупштини града. Испред улаза сачекује ме Чуме, он нас води горе на спрат. Улазимо у једну канцеларију у којој седе Ђинђић и Чеда, видим и Душана и Кума поред прозора. Ђинђић ми прилази и поздрављамо се. Онда каже свима да изађу напоље. Ђинђић ми објашњава како се некако мора успоставити контакт с полицијом и да би она требало да бар својим присуством успостави некакав ред. Објашњава ми да се у току ноћи десило много крађа и да су готово сви излози до Трга републике полупани и покрадени.

Послаћу ти неколико момака који су раније били у гарди. То су све способни момци који су прошли сва ратишта и неће презати ни да се баце на метак. Сигуран сам да ћеш бити и задовољан и заштићен.

Саветујем му да прво истерају све комуналне службе на улицу и да почну да чисте сав овај крш. То ће одмах утицати на народ. Јер овако разваљене улице стварају лошу атмосферу и осећај да и даље влада анархија. Потом, да једна делегација оде у МУП на договор.

Ђинђић све записује на неком парчету папира. Улази Чеда и говори му да је време да се виде с неким људима. Излазимо из канцеларије и он нас прати до доле. У малом холу, код споредног улаза, видим да су врата неке просторије отворена, а унутра пуно оружја. Улазим и све ми личи на неки војни магацин. Има ту свега: зоља, ПКТ и бомби, највише аутоматских пушака.

- Из Мајке Јевросиме - кажем и окрећем се Ђинђићу и Чеди, који стоје у холу и делују као да им је непријатно.

Био сам мртав уморан. Већ три дана сам спавао у епизодама. Завукао сам се у канцеларију и срушио на врећу за спавање. Али није ми се дало. Око пола шест зазвонио је мој мобилни. Био је опет Душан.

Он као да се претплатио за ове ране позиве. Сада је већ било очигледно да је он био веза између Ђинђића и мене. Нашли смо се на ауто-путу, у близини аеродрома. Поново су ме одвели у Сурчин. Овог пута у кућу Драгољуба Марковића, Ђинђићевог кума. Тамо сам затекао Ђинђића и Чеду, који су доручковали. Чим сам сео и попио гутљај чаја, Ђинђић ми је рекао да је Павковић добио од Милошевића некакав списак, на којем су била имена свих из ДОС и још нека, и наредио му да сви они буду ликвидирани. И питао ме је да ли ја знам нешто о том списку. Гледао сам га преко руба шољице. Изгледа да су ово игре без граница. Зајебанцији није било краја.

- По мом мишљењу, то је чиста патка - рекао сам и наставио да срчем чај.

И како се то касније испоставило, и била је. То је био само један од Павковићевих "изума" не би ли и он себе представио у неком светлу.

Купао сам моју малу девојчицу када ми је жена рекла да се јавим на телефон. Наравно, био је то Душан Спасојевић, "портпарол" и главна веза Демократске странке са мном и службом. Рекао ми је да би требало да се видимо и да се нађемо у Скупштини града. Ђинђића и Чеду смо затекли у малом холу на улазу. Ђинђић ме је питао да ли постоји могућност да њега обезбеђују припадници ЈСО.

- Послаћу ти неколико момака који су раније били у гарди. То су све способни момци који су прошли сва ратишта и неће презати ни да се баце на метак. Сигуран сам да ћеш бити и задовољан и заштићен - кажем.

Сложио се са овим. На растанку сам му поклонио свој пиштољ берета. Он ми је рекао да не носи оружје.

- Не мораш да га носиш, али нека ти стоји негде надохват руке. Злу не требало. *ебена су ово времена.

Захвалио ми се и ми смо отишли. Момци које сам планирао да пошаљем Ђинђићу као испомоћ за обезбеђење прихватили су то са задовољством. Њих шесторица су се већ сутра јавила на нови посао. Међутим, то је било кратког даха, Чуме и Душан нису могли да истрпе да буду потиснути у страну.

Прочитајте ОВДЕ какви су то тајни планови Приштине осујећени?

Извор: Српски Телеграф