Русија је у последњих неколико година утицала на крупне промене у међународним односима. 20. век је показао да ко влада Блиским истоком, обично има и велики утицај у великим одлукама на мађународном плану. Рат у Сирији је скоро окончан – стратешки циљ је готово испуњен – Сиријска арапска војска је са Русијом и регионалним савезницима, Ираном и Хезболахом успела да сачува Сирију и њен државни суверенитет. Каква ће бити улога Русије у очувању Сирије у наредним годинама? Јер, нереално је очекивати да ће сви проблеми са џихадистима и осталим плаћеницима Запада тек тако престати.
Ситуација у Сирији је разоткрила главно извориште тероризма — а то су Сједињене државе. Оне су постале расадник вируса тероризма, а своје геополитичке циљеве широм света спроводе стварањем и подршком терористичким мрежама. Тачније, подмећу друге људе да решавају њихове проблеме и то чине на туђ рачун и стварајући проблеме другима. У Сирији је све ово разоткривено - отварање коридора за евакуацију терориста, пружање америчких обавештајних података, склањање терориста у америчке базе, њихово обучавање од стране америчких инструктора и, чак планирање офанзивних операција Даеша у америчким штабовима. Истовремено, све америчке активности се изводе у супротности са било којим законима, како сиријских - америчко присуство на територији Сирије је незаконито, нико их није позвао, тако и међународног права — Сједињене државе поступају заобилазећи одлуке Савета безбедности УН, у принципу игноришући Уједињене нације, кад год се њихове одлуке не поклапају са америчким интересима.
Али, најважније, што су Русија и њени савезници постигли у Сирији је да се развеје мит о непобедивости Сједињених држава. Тај мит је настао у марту 1999. године, када је НАТО спровео нелегално бомбардовање Југославије, издајући и кршећи међународно право. Од тог тренутка, играјући без правила, Сједињене државе су градиле мит о сопственој непобедивости, непрекидно уништавајући суверене државе, једну за другом - Југославија, Авганистан, Ирак, Либија ... Али у Сирији, спотичући се о озбиљан отпор, америчка машинерија за десуверенизацију се распала и постала гомила отпада.
Постало је јасно да су Сједињене државе непобедиве само када им се нико не супротставља, када бомбардују мирне градове и убијају ненаоружане људе, са велике удаљености. Али, чим је америчко-терористичка коалиција Сједињених држава и Даеша (и раније Сједињене државе и Ал Каида) наишла на отпор, од те велесиле нису остали ни трагови. А ако се вратимо мало уназад и сетимо се Кореје, Вијетнама, погледамо ситуацију у "Зеленој зони", у Кабулу или Багдаду, где војници Сједињених држава и даље умиру свакодневно, постаје јасно да Американци, упркос астрономском војном буџету, једноставно не умеју да ратују.
Да ће се ситуација у Сирији поново погоршати и да ће терористи поново изводити нападе било где, било да је то Сирија, Ирак, Либија или Европа - у то више нико не сумња. Иза свега овога су Сједињене државе, чије су све раније војне кампање и дејства пропали, а они срамотно бежали са свих бојишта на којима су сâми морали да се боре, а велики део најпрљавијих радњи су препуштали њиховим савезницима-терористима из исламистичких мрежа Даеш и Џебхат-ал-Нусра, другим мрежама мање.
Сједињене државе данас и јесу највеће извориште тероризма, крви и хаоса широм читавог света, највећи су непријатељ човечанства и могуће је заједнички им се супротставити, на свим нивоима, на свим тачкама на планети. Затим је потребно у потпуности стабилизовати ситуацију у Сирији, Либији, Ираку, Авганистану, на Ближњем и Средњем истоку са неопходним циљем да се укине и присуство Сједињених држава на тим територијама. Јер, гдегод су Сједињене државе присутне у било каквом облику - постоји опасност и нестабилност.
Да ли се деловања Русије у Сирији могу сматрати и делом руске стратегије за стварање мултиполарног света?
С обзиром да је Русија у Сирији зауставила спровођење америчког плана "Велики Блиски исток", сиријска војна кампања Русије није ништа друго до прави корак ка мултиполарности и борба против ширења америчке глобализације. Овде треба напоменути да је суштина плана "Великог Средњег истока" уништавање стабилних режима Блиског истока и Северне Африке, такозаног "Евроазијског Балкана", пребацивање свих богатстава на Запад и пребацивање Либије у оквир западног света. Све ово се чини како би се традиционална друштва у овом региону "помешала", постала покретнија, подељенија а, као резултат тога, касније, подложнија западној либералној демократији, коју Сједињене државе и њени савезници свуда намећу. Када су стабилне, ове државе су традиционална друштва и имају имунитет који их штити од вируса либерализма. Покретљивост Блиског истока и Магреба, уништавање и комешање, дестабилизација и изазивање кретања народа, широких маса, избеглица — то је суштина америчке стратегије. Штавише, овај план се спроводи рукама терористичких мрежа које су створили амерички стратези, који раде у оквиру технологије Стивена Мана, која се обично назива "управљање хаосом" — дате су почетна и завршна тачка, а сви међупроцеси се догађају стохијски и хаотично. Све ово је технологија за напредак ка униполарности, што је процес који је Русија зауставила у Сирији, где се ова америчка машинерија разбила.
Постоји неколико иницијатива, на основу којих видимо велике промене на међународном плану: Евроазијска унија, Шангајска организација за сарадњу, БРИКС, пројекат Један појас-један пут. Русија је активна у свим овим организацијама – да ли су ове иницијативе довеле до тога да Русија у последњних неколико година шири круг савезника, пријатеља? На пример, Турска и Катар се у потпуности или полако окрећу Русији или овим иницијативама, у којима Русија има важну улогу.
Главни циљ руске спољне политике је изградња модела праведнијег мултиполарног света, у којем ће неколико цивилизацијских полова, заснованих на консензусу и поштовању међународног права, усмеравати судбину човечанства. Чини се да је та иницијатива једноставна и разумљива и да је дели већина здравомислећих руководстава држава. Али, ипак, коликогод је било тешко стићи до овог циља у условима жестоког противљења Сједињених држава и њихових савезника, који нису спремни да прихвате да је "униполарни тренутак", како га је Карл Краутхамер дефинисао, прошао. Америка се, супротно свакој логици и здравом разуму, одупире преласку на стабилнији и сигурнији модел света. Стога је неопходно стварати наднационалне интеграционе структуре, паралелне оним америчким, али без учешћа Сједињених држава, као што су ШОС, БРИКС и други интеграциони блокови у којима Русија учествује. У њима се свака држава може спасити од Сједињених држава и њиховог опсесивног старатељства. Притом, Американци делују толико грубо и издајнички, да се чак и бивши савезници ужасавају и од њих одлазе. Изгледало је да је Катар био њихов лојални савезник, а Турска члан НАТО пакта - али чак су и они били ужаснути бесловесношћу са којом су се Сједињене државе умешале у њихове унутрашње послове, гледајући на њих не као на савезнике, већ као на покорне вазале. Овај колонијални приступ се уопште није променио од времена англосаксонске владавине светом, али је постао глупљи, грубљи и бесрамнији. У Турској је, уз саучесништво Сједињених држава, покушан државни удар и, да није било Русије и њених емисара, данас, не да не би било Ердогана, већ не би било ни Турске као независне државе. Због тога и природна жеља ових држава да побегну од Сједињених држава, НАТО пакта и од свега што је повезано са њима; да приступе другим врстама интеграције, у оквиру којих се поштује државни суверенитет и успоставља партнерство и сарадња на правним основама уз уважавање и поштовање.
Да ли мислите да постоји плодно тле за развој евроазијске идеје у Србији?
Србија је, као и многе друге државе, ловина америчке демократије; с тим, да је Србија била прва жртва америчке преварантске агресије. Сада, америчка бомбардовања ише никог не саблажњавају, али је у марту 1999. године то био шок за читав свет. Америка је открила свој подли смех и скинула своју гумену маску са вечним осмехом. Једноставно, Србија је била застрашена и понижавана, растурена и бачена на колена. Данас, једино они који су сишли с ума у Србији или су свесни олош и издајници,могу се борити за приближавање са Западом. Сваком нормалном човеку је јасно да Србији није понуђено ништа осим окупације, експлоатације и потпуне предаје Западу. Отуда и природна жеља сваке здраве политичке снаге у Србији да тражи друга решења и да их тражи, не на Западу, него у Русији — и, то је разумљиво. Русија је једина европска сила која не покушава да растури Србију, не експлоатише је, већ подржава и помаже развој, побољшавање ситуације, и, на крају крајева подржава и ослобађање од окупације. Русија не нуди европски избор врсте роба, већ евроазијски избор слободног сувереног партнерства, које гарантује безбедност и развој. А, све што долази из Америке и са Запада, једноставно треба одбацити на менталном нивоу и све то треба посматрати са супротним предзнаком — као културно насиље америчке масовне културе, као латинизацију и било коју вестернизацију. Неопходно је држати се свог корена, окренути се Русији и Евроазијском блоку, јер је једино тако могуће преживети и опстати. Први део разговора са Коровином можете читати ОВДЕ. Извор: Правда