Правда

Пише: Ведрана Рудан Његова мама, немојте то ширити даље, опсједнута је исхраном мога Крешимира. Зато министру просвјете и културе пише анонимна писма јер дјецу у Крешиној школи хране хреновкама, крофнама и пицом. Он је у продуженом боравку, то јест, пола дана је у школи, а пола на активностима од којих сам неке набројила. Жао ми је што имам унука, било ми је жао кад сам чула да ћу добити унука, сваки дечко је будући насилник, али ово кроз што пролазим ипак нисам очекивала. Нормално је да дечкићи у његовим и свим осталим годинама млате цурице, повлаче их за косе, деру им хаљинице од тила, тил је оно без чега данас не можеш видјети на цести ни једну седмогодишњакињу која држи до себе. Од мога сам Креше очекивала да ће с времена на вријеме пребити неку дјевојчицу за главу нижу од себе па да ћу му онда ја одржати предавања о поштовању слабијих, немоћних и угрожених. Кад… Ово вам морам рећи да бих била сасвим јасна. Мој Крешо је највиши у разреду. Његове ће шакице врло брзо постати лопате, желим рећи, могао би, моћи ће, зубима, кад му нарасту, свакој цури прегристи врат или витлати њоме. Дечко бјесомучно тренира. Али… Због овога о чему ћу вам нешто рећи мој син и његова жена одлучили су маломе замрзнути одласке на све слободне активности и предати га у моје руке. Они раде од јутра до сутра, мој син ради три посла, жена два, зарађују готово седам тисућа куна мјесечно, кад плате подстанарство и Крешино одржавање мој муж и ја ускачемо са само неколико тисућа куна, некад тједно, углавном мјесечно. Хвала богу, умрли су ми и отац и мајка па нас све постхумно хране, продали смо ону кућу у Новом Винодолском. Крешо тренутно живи код нас. Кад се врати из школе мој муж и ја му на смјене држимо предавање како се понашати према новом сполу. Наиме, цуре из Крешиног првог де не дају му мира. Грле га, љубе, бацају на бетон па га јашу, док га једна јаше друга их снима мобителом. А он, или плаче или чека да зазвони звоно. Да је мој Крешо Крешимира знала бих што јој рећи, овако… Мој муж није агресиван мушкарац па Креши говори како би морао све пријавити учитељици, а ја му свакога дана понављам да према новом сполу мора промијенити однос. Причам му како је то некад било. Кад сам ја била мала, па већа, па велика, па јако велика, дечки и мужеви су ме млатили, трљали своју ђокад о мене у препуном аутобусу, а ја сам све издржавала јер је такво вријеме било. Крешо ме гледа тупим погледом. Да је Крешо Крешимира рекла бих јој, одјеби клипане, ископај им очи, немој дозвољавати дечкићима да ти деру хаљиницу од ружичастог тила и бришу плаво сјенило са капака, тренирај бокс, разбиј им нос. Али, моја је Крешимира Крешо и ја му понављам да би требао са себе збацити све те мале кобиле опсједнуте сексом, кад пљусне двије, трећа ће одустати. Узалуд. Гледа ме својим великим, смеђим очима пиздека 21. вијека и објашњава како је насиље неприхватљиво. “Али ти си жртва, тебе силују“, дерем се у клемпаве уши. Узалуд. Њему је тата рекао да према дјевојчицама мора бити добар, то му је рекла и мама, болесно напаљена феминистица, зато сирото дијете има изгрижен врат, а јучер су га три вјештице пољубиле “у уста.” Што од мене очекују мој син и његова жена појма немам, није на нонама да исправљају родитељске грешке, али ја сам увијек мислила да излаз постоји. Сутра идем пред школу и властитим ћу рукама малим козама, да не употријебим преоштру ријеч, једној по једној упропастити фризуру, обрисати шминку са лица и руж са усана, ацетоном очистити нокте, подерати оне идиотске сукњице и шљокицама опточене скафандере и зарежати: “Ја сам нона, Крешина нона! Јашите неког другог!” Извор: Блог Ведране Рудан