Пише: Ђоко Кесић Кад тад установиће се да је распад СФРЈ почео 1975. кад су најближи Титови сарадници дементног маршала одвајали од Јованке - опасног сведока многих закулисних радњи у Ужичкој 15. Суштина завере против Прве даме СФРЈ је припрема магистралног пута за растурање Југославије у чему су кључне улоге имали Хрвати, Словенци и Срби. Парадоксално је, генерал Никола Љубичић је у демонизацији Јованке Броз учествовао због сопственог каријерирзма и испао глуп. У његовој амбицији да постане начелник Генералштаба ЈНА, свесрдно су му помагали Владимир Бакарић и Стане Доланц, да би несметано поечели разградњу Брозове комунистичке империје.
Била је прва дама од 1952. До 1977. Лепа, омиљена у народу, с педигреом храбре Личанке, партизанке из честите и имућније сеоске породице која брине о „највећем сину наших народа и народности“. Заправо у народном говору, тадашњој штампи то се није смело помињати, Јованка Броз је била једнако популарна као и Тито. А завршила је у кућном притвору, на ивици беде, без личних докумената, личних ствари без грађанских права, скоро гладна али од врха власти истински третирана као противник којег треба елиминисати. Умрла је 20. Октобра 2013. од сепсе. У Клинички центар Србије допремљена је у одећи скитнице при менталном стању напуштеног клошара.
Тита и Јованку Броз недавно у актуелна балканска питања вратили су документи са којих је ЦИА скинула ознаку тајности, а која се добрим делом односе на Србију и бившу СФРЈ. У тим документима пише да су се Тито и Јованка судски развели, што апсолутно није тачно. Можда су се момци из Ленглија држали америчких закона, ако су супружници три године одвојени од трпезаријског стола и брачне постеље, брак се сматра неважећим. Нико од Брозових сарадника, мада би се тада многи томе радовали, у документима и усменим сведочењима није поменуо да су се Брозови судски развели. То не помињу ни познати Брозови биографи. Чак је и Јованка Броз у једном интервјуу 2009. причала како је члан Председништва СФРЈ Стане Доланц дошао једног дана у Ужичку 15. „Дошао је у Ужичку 15. у Титов и мој дом. Хтео је у Титове ципеле и викао је: ''РАЗВОД, РАЗВОД'', причала је Јованка.
Све игре око Тита и Јованке, посебно оне које су их бескрупулозно раставили због сопствених каријера и националних интереса, као и чињенице да су Јованку Броз непуна три месеца после Титове смрти избацили из Ужичке 15 с пиштољем у устима, све ће испливати на површину једном, можда и у наредним документима ЦИА, кад буду скинули ознаку поверљивости на наредном „извлачењу“. Јер сви Титови и Јованкини биографи једногласни су у једном: Јованка је била опасан сведок многих догађања, знала је многе тајне о људима око Тита, па и Тито јој је много тога говорио на ту тему, ти његови најближи сарадници играли су се с остарелим и дементним вођом, а Јованка је била против тога. Чак је и она у једном интервјуу из 2006. тврдила да су кључни људи у тим подлим дворским играма били Стане Доланц, Никола Љубичић и Владимир Бакарић. А та њихова веза почела је као бајка.Додуше мало монтирана, али имала је сва обележја пасторалне романсе. Сведоци тврде да су Александар Ранковић и Стево Крајачић почетком педесетих морали да „предузму одређене мере“, јер је Тито почео да се удвара, да напада и отима супруге и девојке својих најближих сарадника. Због тога је Ранковић 1951. довео у маршалову непосредну близину, секретарицу и стенографа, лепу Личанку, партизанку у чину капетана. Броз је врло брзо „прогутао мамац“, венчали су се 15. априла 1952. у Илоку, кумови су били Ранковић и Гошњак.
Њихова веза је била потпуна, прича у свом аутобиографском казивању „Моја сестра Јованка Броз“ Јованкина сестра Нада Будисављевић: „Били су старомодни што се тичењихових интимних односа, о томе нису причали другима. Али волели су се, уважавали, били су баш пар пун узајамног поштовања''.
Брозови Биографи, први међу њима Перо Симић, пише да је њихов раздвајање иницирано чињеницом да је после Хрватског пролећа познатог као „Мас пок.“ који је ескалирао почетком 1970. из којег се назирала рехабилитација НДХ. Јованка је најпре Титу а и неким високим функционерима око Тита причала како њени Личани и Срби из Хрватске страхују од све видљивијег хрватског национализма. У документима стоји да је и сам Тито инсистирао на томе. Ту се закотрљао тајни сукоб који је одвојио Тита од Јованке, јер Хрватима и Словенцима није се допадало то Јованкино „уплитање“ у политику. Ту су почеле дворске игре у којима су људи око Тита причали да се Јованка меша у политику што није добро, па је Тито 1974. чак тражио да се оснује државна комисија која ће истражити „Случај другарице Јованке“. Комисија није нашла ништа компромитујуће за Јованку. У једном извештају за Председништво СФРЈ пише да су форуми између 1974. и 1988. чак на 69 састанака расправљали о Јованки Броз.
То сведочи да су вешти људи из врха власти постепено су удаљавали Јованку од Тита. Перо Симић у једној од својих књига о Брозу објављује и документ од 13. фебруара 1975. који делом цитирамо: „У Боки Которској су се изненада обрели председник Председништва СФРЈ Петар Стамболић, секретар Председништва Стане Доланц, председник Југословенске Владе Џемал Биједић и министар одбране генерал Никола Љубичић. Уз помоћ Кардеља извукли су Тита из његове резиденције у Игалу, и одвели га на брод Галеб, који је био усидрен у Кумбору''. Да би убедили Тита да му Јованка ради о глави, да му је живот у опасности, позвали су и личног Титовог доктора Богдана Брецеља и генерала Марка Рапа, шефа Титовог обезбеђења. Брецељ је требало да потврди да се Јованка налази у нервном растројству у којем су могућа неконтролисана понашања, а генерал Рапо да Јованка у ташни стално носи један мали пиштољ, који би у нападу психокризе могла употребити против Тита“.
Тито, како наводе његови а и Јованкини биографи, био је лукав и подозрив, у почетку се опирао, али почела га је хватати деменција. Подлегао је дворским причама, Јованка се све ређе појављивала у јавности, посчедњи пут је виђена на пријему који је 14. јуна 1977. приређен у част премијера Норвешке. Међутим августа 1977. Тито је посетио Пекинг, Северну Кореју и Москву, Јованка га није пратила на том важном путу, што је изазвало велику сензацију у СФРЈ али и у иностранству. Титови сарадници у домаћој и страној јавности пласирали су приче како Јованка није отпутовала јер је тражила да на тај пут не иду Титов ађутант адмирал Душан Виловић, с којим је имала тежак инцидент. На пут је, међутим кренула извесна Д.Г. млада и згодна масерка и физиотерапеуткиња која се од тада није одвајала од Тита. Јованка је остала у Ужичкој 15. Кад се вратио из Кине и Русије, Тито је на кратко свратио у Ужичку 15 да узме неке личне ствари. Отишао је у Карађорђево. Јованка је стављена у кућну изолацију. Није јој дозвољено да излази из куће. Писала је писма Стеви Крајачићу, Дари Јанековић партизанки и познатом новинару, публицисти – својој пријатељици. Писала је и Мирославу и Бели Крлежи.
Октобра 1977. посетила ју је у Ужичкој 15. Дара Јанековић, посету је организовао Стево Крајачић. Дара о томе пише:“Јованка је била уплашена, узнемирена и забринута. Питала сам је како то да ниси била у Титовој пратњи на тако важном и напорном путу? Устала је, отишла у суседну собу, донела један папир и дала ми га да га прочитам. На непуној страници текста, потписаног од стране шефа Титовог кабинета Бадурине, било је написано; „Јованка не путује, тако је одлучено“. Мирослав Крлежа, можда најблискији Титов пријатељ, из Загреба помно је пратио шта се то догађа у Ужичкој 15. У разговору с Даром Јанековић је рекао да је изгледа почела борба за власт после Тита, а Јованка која је много тога чула и видела, а и Тито јој је вероватно штошта причао, па она многима смета. Питао је Дару: ,,Па добро, да ли је читав спор избио око те младе даме?“. „Не, не верујем, али чини се да су Титови људи, лекари , који су је довели, били убеђени да га присуство тако младе даме рекреира“.
Крлежа се интереовао за њен разговор с Јованком. Дара прича:“Плакала је, савјетовала сам је да разговара с Титом, одговорила је да јој то не дозвољавају, да чак и телефоном кад га позове, после поздрава неко прекида везу. Испричала ми је како је Тито после повратка из Кине и Русије свратио у Ужичку. Питала га је: „Добро, шта се догађа, што си ме оставио овде саму?''. Одговорио је: „Нисам ти ја крив, други су криви, други су криви“, и отишао. О Титу, послу столећа који је СФРЈ била склопила са САД о продаји 5.000 авиона „Супер Галеб“ вредан десет милијарди долара, који је због рата пропао, о хрватском национализму и усташлуку, БиХ која има сумњиву будућност, разлозима бомбардовања Срба у БиХ , санкцијама против Србије, о Титу и Јованки...ЦИА је обелоданила више хиљада докумената. ЦИА ће вероватно у наредних десетак година објавити и праву истину о Титу и Јованки, пошто Срби нису способни ни за толико. Извор: Правда
