Piše: Đoko Kesić Kad tad ustanoviće se da je raspad SFRJ počeo 1975. kad su najbliži Titovi saradnici dementnog maršala odvajali od Jovanke - opasnog svedoka mnogih zakulisnih radnji u Užičkoj 15. Suština zavere protiv Prve dame SFRJ je priprema magistralnog puta za rasturanje Jugoslavije u čemu su ključne uloge imali Hrvati, Slovenci i Srbi. Paradoksalno je, general Nikola LJubičić je u demonizaciji Jovanke Broz učestvovao zbog sopstvenog karijerirzma i ispao glup. U njegovoj ambiciji da postane načelnik Generalštaba JNA, svesrdno su mu pomagali Vladimir Bakarić i Stane Dolanc, da bi nesmetano poečeli razgradnju Brozove komunističke imperije.
Bila je prva dama od 1952. Do 1977. Lepa, omiljena u narodu, s pedigreom hrabre Ličanke, partizanke iz čestite i imućnije seoske porodice koja brine o „najvećem sinu naših naroda i narodnosti“. Zapravo u narodnom govoru, tadašnjoj štampi to se nije smelo pominjati, Jovanka Broz je bila jednako popularna kao i Tito. A završila je u kućnom pritvoru, na ivici bede, bez ličnih dokumenata, ličnih stvari bez građanskih prava, skoro gladna ali od vrha vlasti istinski tretirana kao protivnik kojeg treba eliminisati. Umrla je 20. Oktobra 2013. od sepse. U Klinički centar Srbije dopremljena je u odeći skitnice pri mentalnom stanju napuštenog klošara.
Tita i Jovanku Broz nedavno u aktuelna balkanska pitanja vratili su dokumenti sa kojih je CIA skinula oznaku tajnosti, a koja se dobrim delom odnose na Srbiju i bivšu SFRJ. U tim dokumentima piše da su se Tito i Jovanka sudski razveli, što apsolutno nije tačno. Možda su se momci iz Lenglija držali američkih zakona, ako su supružnici tri godine odvojeni od trpezarijskog stola i bračne postelje, brak se smatra nevažećim. Niko od Brozovih saradnika, mada bi se tada mnogi tome radovali, u dokumentima i usmenim svedočenjima nije pomenuo da su se Brozovi sudski razveli. To ne pominju ni poznati Brozovi biografi. Čak je i Jovanka Broz u jednom intervjuu 2009. pričala kako je član Predsedništva SFRJ Stane Dolanc došao jednog dana u Užičku 15. „Došao je u Užičku 15. u Titov i moj dom. Hteo je u Titove cipele i vikao je: ''RAZVOD, RAZVOD'', pričala je Jovanka.
Sve igre oko Tita i Jovanke, posebno one koje su ih beskrupulozno rastavili zbog sopstvenih karijera i nacionalnih interesa, kao i činjenice da su Jovanku Broz nepuna tri meseca posle Titove smrti izbacili iz Užičke 15 s pištoljem u ustima, sve će isplivati na površinu jednom, možda i u narednim dokumentima CIA, kad budu skinuli oznaku poverljivosti na narednom „izvlačenju“. Jer svi Titovi i Jovankini biografi jednoglasni su u jednom: Jovanka je bila opasan svedok mnogih događanja, znala je mnoge tajne o ljudima oko Tita, pa i Tito joj je mnogo toga govorio na tu temu, ti njegovi najbliži saradnici igrali su se s ostarelim i dementnim vođom, a Jovanka je bila protiv toga. Čak je i ona u jednom intervjuu iz 2006. tvrdila da su ključni ljudi u tim podlim dvorskim igrama bili Stane Dolanc, Nikola LJubičić i Vladimir Bakarić. A ta njihova veza počela je kao bajka.Doduše malo montirana, ali imala je sva obeležja pastoralne romanse. Svedoci tvrde da su Aleksandar Ranković i Stevo Krajačić početkom pedesetih morali da „preduzmu određene mere“, jer je Tito počeo da se udvara, da napada i otima supruge i devojke svojih najbližih saradnika. Zbog toga je Ranković 1951. doveo u maršalovu neposrednu blizinu, sekretaricu i stenografa, lepu Ličanku, partizanku u činu kapetana. Broz je vrlo brzo „progutao mamac“, venčali su se 15. aprila 1952. u Iloku, kumovi su bili Ranković i Gošnjak.
NJihova veza je bila potpuna, priča u svom autobiografskom kazivanju „Moja sestra Jovanka Broz“ Jovankina sestra Nada Budisavljević: „Bili su staromodni što se tičenjihovih intimnih odnosa, o tome nisu pričali drugima. Ali voleli su se, uvažavali, bili su baš par pun uzajamnog poštovanja''.
Brozovi Biografi, prvi među njima Pero Simić, piše da je njihov razdvajanje inicirano činjenicom da je posle Hrvatskog proleća poznatog kao „Mas pok.“ koji je eskalirao početkom 1970. iz kojeg se nazirala rehabilitacija NDH. Jovanka je najpre Titu a i nekim visokim funkcionerima oko Tita pričala kako njeni Ličani i Srbi iz Hrvatske strahuju od sve vidljivijeg hrvatskog nacionalizma. U dokumentima stoji da je i sam Tito insistirao na tome. Tu se zakotrljao tajni sukob koji je odvojio Tita od Jovanke, jer Hrvatima i Slovencima nije se dopadalo to Jovankino „uplitanje“ u politiku. Tu su počele dvorske igre u kojima su ljudi oko Tita pričali da se Jovanka meša u politiku što nije dobro, pa je Tito 1974. čak tražio da se osnuje državna komisija koja će istražiti „Slučaj drugarice Jovanke“. Komisija nije našla ništa kompromitujuće za Jovanku. U jednom izveštaju za Predsedništvo SFRJ piše da su forumi između 1974. i 1988. čak na 69 sastanaka raspravljali o Jovanki Broz.
To svedoči da su vešti ljudi iz vrha vlasti postepeno su udaljavali Jovanku od Tita. Pero Simić u jednoj od svojih knjiga o Brozu objavljuje i dokument od 13. februara 1975. koji delom citiramo: „U Boki Kotorskoj su se iznenada obreli predsednik Predsedništva SFRJ Petar Stambolić, sekretar Predsedništva Stane Dolanc, predsednik Jugoslovenske Vlade DŽemal Bijedić i ministar odbrane general Nikola LJubičić. Uz pomoć Kardelja izvukli su Tita iz njegove rezidencije u Igalu, i odveli ga na brod Galeb, koji je bio usidren u Kumboru''. Da bi ubedili Tita da mu Jovanka radi o glavi, da mu je život u opasnosti, pozvali su i ličnog Titovog doktora Bogdana Brecelja i generala Marka Rapa, šefa Titovog obezbeđenja. Brecelj je trebalo da potvrdi da se Jovanka nalazi u nervnom rastrojstvu u kojem su moguća nekontrolisana ponašanja, a general Rapo da Jovanka u tašni stalno nosi jedan mali pištolj, koji bi u napadu psihokrize mogla upotrebiti protiv Tita“.
Tito, kako navode njegovi a i Jovankini biografi, bio je lukav i podozriv, u početku se opirao, ali počela ga je hvatati demencija. Podlegao je dvorskim pričama, Jovanka se sve ređe pojavljivala u javnosti, posčednji put je viđena na prijemu koji je 14. juna 1977. priređen u čast premijera Norveške. Međutim avgusta 1977. Tito je posetio Peking, Severnu Koreju i Moskvu, Jovanka ga nije pratila na tom važnom putu, što je izazvalo veliku senzaciju u SFRJ ali i u inostranstvu. Titovi saradnici u domaćoj i stranoj javnosti plasirali su priče kako Jovanka nije otputovala jer je tražila da na taj put ne idu Titov ađutant admiral Dušan Vilović, s kojim je imala težak incident. Na put je, međutim krenula izvesna D.G. mlada i zgodna maserka i fizioterapeutkinja koja se od tada nije odvajala od Tita. Jovanka je ostala u Užičkoj 15. Kad se vratio iz Kine i Rusije, Tito je na kratko svratio u Užičku 15 da uzme neke lične stvari. Otišao je u Karađorđevo. Jovanka je stavljena u kućnu izolaciju. Nije joj dozvoljeno da izlazi iz kuće. Pisala je pisma Stevi Krajačiću, Dari Janeković partizanki i poznatom novinaru, publicisti – svojoj prijateljici. Pisala je i Miroslavu i Beli Krleži.
Oktobra 1977. posetila ju je u Užičkoj 15. Dara Janeković, posetu je organizovao Stevo Krajačić. Dara o tome piše:“Jovanka je bila uplašena, uznemirena i zabrinuta. Pitala sam je kako to da nisi bila u Titovoj pratnji na tako važnom i napornom putu? Ustala je, otišla u susednu sobu, donela jedan papir i dala mi ga da ga pročitam. Na nepunoj stranici teksta, potpisanog od strane šefa Titovog kabineta Badurine, bilo je napisano; „Jovanka ne putuje, tako je odlučeno“. Miroslav Krleža, možda najbliskiji Titov prijatelj, iz Zagreba pomno je pratio šta se to događa u Užičkoj 15. U razgovoru s Darom Janeković je rekao da je izgleda počela borba za vlast posle Tita, a Jovanka koja je mnogo toga čula i videla, a i Tito joj je verovatno štošta pričao, pa ona mnogima smeta. Pitao je Daru: ,,Pa dobro, da li je čitav spor izbio oko te mlade dame?“. „Ne, ne verujem, ali čini se da su Titovi ljudi, lekari , koji su je doveli, bili ubeđeni da ga prisustvo tako mlade dame rekreira“.
Krleža se intereovao za njen razgovor s Jovankom. Dara priča:“Plakala je, savjetovala sam je da razgovara s Titom, odgovorila je da joj to ne dozvoljavaju, da čak i telefonom kad ga pozove, posle pozdrava neko prekida vezu. Ispričala mi je kako je Tito posle povratka iz Kine i Rusije svratio u Užičku. Pitala ga je: „Dobro, šta se događa, što si me ostavio ovde samu?''. Odgovorio je: „Nisam ti ja kriv, drugi su krivi, drugi su krivi“, i otišao. O Titu, poslu stoleća koji je SFRJ bila sklopila sa SAD o prodaji 5.000 aviona „Super Galeb“ vredan deset milijardi dolara, koji je zbog rata propao, o hrvatskom nacionalizmu i ustašluku, BiH koja ima sumnjivu budućnost, razlozima bombardovanja Srba u BiH , sankcijama protiv Srbije, o Titu i Jovanki...CIA je obelodanila više hiljada dokumenata. CIA će verovatno u narednih desetak godina objaviti i pravu istinu o Titu i Jovanki, pošto Srbi nisu sposobni ni za toliko. Izvor: Pravda
