Правда

Пише: Емил ВлајкиТО ЈЕ КРВАВ ДАТУМ ЗА СРБЕ и због тога што је тог дана 1992. године, испред Старе православне цркве на Башчаршији, у центру Сарајева, убијен је српски сват Никола Гардовић и спаљена српска застава.Овај догађај био је један од повода за почетак ратних сукоба у Сарајеву, јер су као одговор на ово убојство наоружани Срби исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у босанскохерцеговачким градовима Шамац, Дервента и Оџаци.   Због свега тога је први март засигурно један од најмрачнијих датума у повијести ових простора. Можда никада, у цијелој повијести човјечанства, црни анђели уништења, звани „јахачи апокалипсе“, нису имали прилику да се окупе у толиком броју како би уништили све што је људско у, наводно равноправној, мултиетничкој заједници.    ОТУЖНО је гледати представнике једног од народа који прокламирају 1. март као државни празник БиХ у земљи која је окупирана и колонизирана. У земљи коју и сами странци називају протекторатом. У Земљи гдје су ђавољи посленици „међународне заједнице“ све урадили да нас у што већој мјери супротставе и закрве. У земљи гдје они имају војску, полицију, администрацију и судство, гдје доносе законе, правила понашања, гдје уклањају демократски изабране посланике и предсједнике, гдје безразложно лишавају особе њихових елементарних људских права, и што још све не. Постоји једно једино мјесто на брдовитом Балкану, мрачни вилајет, гдје један од конститутивних народа може у таквој земљи, бременитој окупацијом и бесправним насиљем „међународних хуманиста“, проглашавати дан државности.    ЦИНИЧНО и ЗЛУРАДО је један такав датум проглашавати даном државности гдје један од три конститутивна, равноправна народа то не жели и не признаје. Они којима су пуна уста демокрације и људских права, евоцирају „патриоте“ и шехиде као главне чимбенике који су омогућили овај датум. Шехиде (тур. шехит) треба поштивати јер су часно умрли за оно у што су вјеровали: јединствену, правовјерну, мухамеданску БиХ. Али су они, насупрот себе, имали супротстављене стране са другачијим разумијевањем Босне и Херцеговине. То је добро резимирао један од муџахедина који су ратовали на овим просторима (1993-а година): „Овај рат није рат између Хрвата, Срба и Муслимана, већ између исламске и кршћанске цивилизације“. Ако је то тако, онда извините, јер ми, не-муслимани, можда можемо бити сматрани као ваше цвијеће, или ваш коров, али засигурно нисмо ваши „патриоти“.    СМРТ, УНИШТЕЊЕ и МРЖЊА су најизразитије посљедице овог, једнострано прокламираног, дана државности. Овај дан је био легалан увод у 100 тисућа мртвих, два милијуна расељених особа од којих се највећи дио никада неће вратити у своје домове, а спирале насиља и мржње су постале наша свакодневница. Када је требало да један од народа, након Лисабонског споразума (март 1992.), одлучи између мира и „слободе“, тај је народ, БошњациИмуслимани, изабрао „слободу“. Показало се, да је то „слобода“, „слобода“ за мртве и настрадале првенствено из бошњачког народа који су се у току борби најчешће налазили у „кршћанским шкарама“ и бројчано су највише настрадали. Да ли је вриједило све то страдање? Дали ће итко икада прогледати и поставити питање одговорности оних који су исфорсирали тако схваћену и крваво реализирану „слободу“? Хоће ли се нетко једног дана застидјети првог марта, овог „слављеничког“ датума?   А смртоносни јахачи апокалипсе и даље живе у нашим њедрима и нашим главама. Посебно се окупљају првог марта, јер је тај датум уистину њихов слављенички дан. Извор: Правда