Ипак, у оној бившој СФРЈ те књиге дочекане су у свим медијима са подсмехом. Чак је и званични војни лист „Фронт“ имао један фељтон где се аутор, иначе познати и признати познавалац војне технике Стеван Корда, обрачунао са Деникеном и његовом теоријом о другим ванземаљским цивилизацијама и уопште о ванземаљцима.
Био сам тада студент, редовно пратио „Фронт“ и одлучио да се јавим у писмима читалаца. Односно, написао сам аутору фељтона да Деникен можда није доказао постојање ванземаљаца, али ни он, Стеван Корда, покој му души, одавно није са нама а био је изврстан новинар, није доказао да ванземаљаца нема. Знате оно: има Бога, нема Бога.
Наравно, моје писмо никада није објављено, уредници у „Фронту“ у време социјализма и самоуправљања, како је то било дивно безбрижно и мирно време, нису имали разумевање за Деникена, НЛО, ванземаљце и остале глупости. Да се народ не би плашио и бавио беспотребним темама, само губио енергију. Као да је Деникен био први ријалити у свету. Заправо, све оно што се тих година догађало, од „летећих тањира“ до чудних сусрета цивилних авиона на редовним линијама са летећим објектима, о чему има и писаних сведочанстава, до чудних појава у ваздуху, све је то тумачено колективном паранојом, хипнозом, електромагнетним пражњењима у атмосфери, метеоролошким балонима, ваздушним сондама, преламањем светлости уочи олује, појединачном или групном привиђењу…
Сви очевици таквих појава проглашавани су умно поремећеним особама чим би покушали да кажу да су видели нешто што се креће брже од било којег авиона, да светли и мења интензитет боје, да има фантастично убрзање, да се појављује и нестаје изненада…
И сви смо у бившој, великој Југославији мислили да се то догађа само на Западу, да то нису „чиста посла“, да је све то, заправо, плод тајних операција ЦИА или КГБ-а, или су то авиони који се експериментално испитују, а за које се још не зна. Године су пролазиле, Деникен је заборављен, НАСА нас стално изненађује новим информацијама о потенцијално погодним планетама за развој живота. Сваког месеца имамо по једно скоро сензационално откриће НАСА. Те фотке са Марса где се види некаква купола која личи на радар, те вода испод коре неке планете, те нова планета за коју нисмо знали. Па се јавност пита да ли нас то НАСА полако припрема да нам саопшти да нисмо сами у свемиру. Као да је феномен живота у свемиру живот какав ми знамо. Или да ли су рибе на Пацифику, на 9.000 метара дубине, свесне да постоји Београд, Москва, Њујорк, да се играју фудбалске утакмице, снимају филмови и воде ратови? А те рибе и ми живимо у истом времену и на истој планети. Ми знамо за њих, оне на знају за нас. Или знају, али ми не знамо да оне знају за нас?! Различит степен развоја живота. Микро и макро космос? За кога смо ми у свемиру у ствари те рибе са 9.000 метара дубине?
Дакле, да ли су и над оном бившом Југославијом икада примећени неидентификовани летећи објекти, НЛО, ко их је, када и где видео, да ли су очевици тих појава били кредибилни људи, особе од струке, и зашто су сви ћутали до данас? Односно, ћутали за јавност. Има ли доказа шта су све видели и зашто управо сада о томе желе да причају?
У емисији „На нишану Мирослава Лазанског“ на Радио Спутњику о томе говоре главни уредник листа „Галаксија“ и научни уредник „Политике“ Станко Стојиљковић и некадашњи командант југословенског РВ и ПВО генерал-пуковник авијације и пилот ловац Звонко Јурјевић. Бивши командант Југословенског ратног ваздухопловства, генерал Звонимир Јурјевић, испричао је узбудљиву причу о сопственом искуству из 1975, када је био командант 172. авијацијског пука на аеродрому Титоград (данашња Подгорица). Овај пук је био наставни пук за стране пилоте и имао је знатно више сати налета (12.000 сати налета годишње) од осталих југословенских ваздухопловних пукова, који су имали око 2.000 сати налета годишње. Први сусрет са НЛО пилоти Јурјевићевог пука имали су почетком јануара 1975. приликом ноћног летења. Те ноћи, каже Јурјевић, НЛО се инфилтрирао у поредак авиона. „Он је изгледао као светлећа кугла, јако видљив, можда десетак пута јачег светла од најсветлије звезде у то време. Бела светлост мењала је свој спектар, од беле, жуте, светлоцрвене до наранџасте и назад. Он би се јавио изненада, однекуд. Намерно је на себе скретао пажњу, јер нисмо знали одакле је долазио. Одједаред би се нашао у построју наших авиона“, прича Јурјевић. Карактеристично је, наставља Јурјевић, да се објекат увек појављивао 50 минута од почетка лета. Команда пука померала је време полетања авиона, али објекат се појављивао увек у исто време — 50 минута после полетања авиона. Јурјевић је први пут наменски полетео да пресретне објекат 25. јануара. Тачно педесет минута пошто је пао мрак, објекат се појавио у рејону Цетиња. Када је Јурјевић пошао према њему, објекат се померио према Будви и нестао. Данима су трајале „жмурке“ између пилота 172. пука и НЛО. Свакодневно је писао извештаје команди ваздухопловства у Београду. Једне недеље Јурјевић се одлучио на изненадно полетање четири авиона. Два су полетела одмах, а два је требало да полете касније у зоне Будва и Никшић, уз радио ћутање. На овај корак Јурјевић се одлучио како би проверио да се не ради о шпијунским активностима, јер је сумњао да је могуће да извештаји о плановима летења негде цуре. „Само што сам устабилио лет, негде изнад Цетиња, на око 3.500 метара, блесну светло изнад Будве. А види га и Мачек изнад Никшића. Наредим му да остане изнад Никшића. Нашао сам се у курсу паралелно са јадранском обалом и покушао сам да му измерим даљину. Измерио сам да је удаљен 10 километара. То је била даљина до које он дозвољава да му се приђе. Летим дуж обале, смањим брзину на минимално. Он је на истој даљини. Додам гас, он је на истој даљини. Прати моју брзину и увек смо на истом одстојању“, описује Јурјевић сусрет са НЛО. Радарска станица на Превлаци није опазила објекат, који је, како Јурјевић каже, понекад имао, а понекад није имао радарски контакт. Југословенски радари опазиће објекат два дана касније, када су из Београда дошли стручњаци и два суперсонична МиГ-21. У комисији су се, између осталих, налазили и највећи југословенски стручњак из области космонаутике Миливој Југин, као и генерал Ковач, стручњак ЈНА за непознате летелице и електронско извиђање. Ни „мигови“ својом максималном надзвучном брзином нису могли да стигну објекат, тако да је то што се догађало изнад југословенског неба остало непознаница до данас. Јурјевић је на крају наредио својим пилотима да игноришу објекат који се последњи пут појавио 12. фебруара 1975. изнад самог аеродрома. „Спремао сам се за полетање, седао у кабину и како сам се везао, блесне ми испред и иде право према аеродрому. На аеродрому је тада било око 150 људи. Сви су углас дрекнули. Ја га гледам и правим се да га не видим јер сам наредио да га игноришемо. Скочи командир ескадриле на степенице: ’Ено га!‘. Рекох, ја не видим ништа, правим се луд. Објекат иде и тачно изнад аеродрома, тада и никада више“. Када су одлучили да га игноришу, објекат се више никада није појавио, каже Јурјевић. Велики конвој Исламске државе кретао се уз реку Еуфрат а онда је наишао руски авион. Више о томе читајте ОВДЕ. Извор: rs.sputniknews.com
