Али начин нестанка био је врло различит: једна је отишла мирно, друга у пламену и крви, пише Дојче веле.

Био је то врућ летњи дан у Брну, тај 26. август 1992, температура је пребацила 32 степена. У врту гласовите виле Тугендат, која важи за једну од кључних грађевина модерне архитектуре у Европи, у хладу старог платана и уз чашу освежавајуће минералне воде седели су премијери Чешке и Словачке, Вацлав Клаус и Владимир Мечјар, и договарали модалитете мирног раздруживања тада још заједничке државе Чехословачке. 

Навече тог дана њих су двојица изашли пред новинаре и објавили да ће од 1. јануара 1993. Чешка и Словачка бити две самосталне државе. 

„Мада су многи емотивно везани за садашњи облик државе, реално се и одговорно мора констатовати да не постоји могућност одржавања садашњег стања“, изјавио је тада Мечјар. А његов чешки колега Клаус је додао: „Ако планирани процес прође мирно и без трзавица, ја сам уверен да ћемо са Словачком имати боље и дуготрајније односе но што је то сада могуће.“ 

Тог је дана већ од самог јутра вруће било и у опкољеном Сарајеву, али не само због летњег сунца. Током ноћи са уторка на среду је гранатирана запаљивом муницијом са положаја војске босанских Срба зграда чувене сарајевске Вијећнице, у којој је била смештена Народна и универзитетска библиотека. Те среде 26. августа зграда је потпуно била у пламену, а с њом и читав књижни фонд. До краја дана од Вијећнице су остали само носећи зидови. 

За само неколико сати изгорео је велики део културног блага једне земље, више од два милиона књига и историјских докумената. Но тог је дана изгорело и више од тога: сарајевско Ослобођење је над текст о том „културоциду“ ставило наслов „Изгорео симбол Сарајева“. 

Најкасније тог дана је постало јасно да ће рат у БиХ бити немилосрдан, бруталан и радикалан до краја те да је са сарајевском Вијећницом у пламену нестала и тадашња Југославија као држава. Ватрогасци који су покушали да угасе пожар, једнако као и добровољци, који су из горуће зграде покушали да спасу што више књига, били су под сталном ватром снајпериста. 

Истог дана је у Лондону премијер Џон Мејџор отворио међународну конференцију о Југославији. Најважнији резултат скупа је био захтев да се одмах обуставе све оружане борбе у Босни и Херцеговини. 

Чехословачка и Југославија, две земље које су у лето 1992. на тако различите начине обележиле свој пут у ропотарницу историје настале су на готово истоветан начин 1918. на рушевинама Аустроугарске монархије након Првог светског рата. Циљ је био уједињење различитих, али по много чему блиских већинских народа и бројних националних мањина у јединствену независну државу. 

Чешка је као земља развијене индустрије и велике културне традиције већ унутар Аустроугарске имала истакнуту позицију, Праг је уз Беч и Будимпешту словио за „трећи главни град“. Када је почетком 1918. постало јасно, да Аустроугарска као држава неће преживети ратни пораз, Томаш Масарик и Едвард Бенеш, предводници чешког националног покрета, проширују своје амбиције и траже пуну независност. С представницима словачког националног покрета, који такође тежи самосталности након што је Словачка хиљаду година била под мађарском влашћу, они се договарају о стварању заједничке државе. 

Још пре званичног окончања рата Чехословачка Република проглашава независност са Масариком као првим председником. Но та заједничка држава није национално монолитна: од око 14 милиона становника је седам милиона Чеха, 2,5 милиона Словака и више од три милиона Немаца. Уз то су у земљи и бројчано велике националне мањине Мађара, Украјинаца и Пољака. 

Мада је од самог почетка идеолошки било прокламовано формирање јединствене чехословачке нације, а мањинама су обећана засебна права, ни једно ни друго у новонасталој држави није уистину заживело. Током читаве повести заједничке државе осећала се доминација бројчано, економски и културно надмоћних Чеха. 

Након пада Берлинског зида и Плишане револуције 1989. нарочито у Словачкој долази до све гласнијих захтева за изласком из заједничке државе, први пут након 11. столећа, када је земља припојена тадашњем Мађарском краљевству. Након парламентарних избора у јуну 1992. формирана је само још прелазна заједничка влада, а Клаус и Мечјар су започели серију преговора о мирном разлазу. 

Југословенска је прича, мада на сличан начин започета, добила сасвим други ток. И ту је у темељу била идеја обједињавања сродних народа и њихових историјски успостављених територија у заједничку државу, и ту су се под једним кровом нашли како народи који су у том тренутку имали властиту државу, попут Срба, тако и они који то искуство или никада нису имали или су га већ одавно заборавили, попут Словенаца и Хрвата. Истовремено се и у тој асиметричној конструкцији прокламовала равноправност конституционих народа и заштита права националних мањина. 

Но ни у тој творевини, без обзира на трансформацију од краљевине до социјалистичке републике, све до краја се нису сви у једнакој мери осећали равноправним. А ни изградња једне југословенске нације подупирана идеологијом братства и јединства на крају није уродила плодом: у тренутку избијања конститутивне кризе земља се најпре политички распала на изворне етничке групе, а потом се мачем и огњем прекрајала територија како би се прилагодила поново оживљеним националним митовима. 

Исход је познат. Када су након разговора у парку виле Тугендат увече 26. августа 1992. Клаус и Мечјар изашли пред новинаре, како би објавили договор о датуму разједињења, чешки је премијер рекао: „Ако планирани процес прође мирно и без трзавица, ја сам уверен да ћемо са Словачком дуготрајно имати боље односе, но што је то сада могуће.“ Та се најава остварила. Политички, привредни и културни односи двеју држава врло су блиски и по много чему узорни, у међувремену на телевизији заједно бирају своју певачку супер-звезду. 

Југославија се напротив распала у крви и пламену, са стотину хиљада мртвих, милионима избеглица и огромним разарањима. А Босна и Херцеговина је и више од двадесет година након рата сиромашна, нефункционална и дубоко подељена држава. Сарајевска Вијећница је у међувремену обновљена, али у пламену рата изгореле књиге су нестале заувек, баш као и једна земља. Погледајте ОВДЕ шта је руски посланик открио о Младићу. Извор: Дојче Веле