Правда

Пише: Мирослав Лазански

Исти­на, са­да већ бив­ша за­ме­ни­ца са­вет­ни­ка за на­ци­о­нал­ну без­бед­ност, Ми­ра Ри­кар­дел, би­ла је ви­ше Хр­ва­ти­ца не­го што се мо­гло оче­ки­ва­ти од лич­но­сти на та­ко ви­со­кој по­зи­ци­ји у Ва­шинг­то­ну, у сва­кој при­ли­ци ис­по­ља­ва­ла је ја­сну и сна­жну ср­бо­фо­би­ју, но с об­зи­ром  на по­ро­дич­ну, уста­шку, про­шлост то и ни­је би­ло из­не­на­ђу­ју­ће.

Оно што је из­не­на­ђу­ју­ће је­сте да је сте­пен за­ла­га­ња за „срп­ску ствар” код Аме­ри­ка­на­ца, по­ре­клом Ср­ба, ка­да се на­ђу на по­зи­ци­ја­ма од­лу­чи­ва­ња у САД, да­ле­ко ма­њи не­го код Хр­ва­та ко­ји се на­ђу у слич­ном по­ло­жа­ју. О Ал­бан­ци­ма да и не го­во­рим.

Да­кле, Ме­ла­ни­ја Трамп ни­је до­зво­ли­ла Ми­ри Ри­кар­дел сплет­ка­ре­ње у Бе­лој ку­ћи, не­до­лич­но по­на­ша­ње пре­ма под­ре­ђе­ни­ма и ода­ва­ње ин­фор­ма­ци­ја из Бе­ле ку­ће ме­ди­ји­ма. Го­спо­ђа Трамп је по­сту­пи­ла као пра­ва да­ма, она не тр­пи бал­кан­ски при­ми­ти­ви­зам, и глав­на ло­бист­ки­ња Хр­ват­ске у Ва­шинг­то­ну мо­ра­ће да тра­жи дру­ги по­сао. За Ср­би­ју је Ми­ра Ри­кар­дел учи­ни­ла до­вољ­но ште­те и у Пен­та­го­ну и у Стејт де­парт­мен­ту. Хва­ла го­спо­ђи Ме­ла­ни­ји Трамп.

Но, слу­чај „Ми­ра Ри­кар­дел” иза­зи­ва сет пи­та­ња: ко су све ло­би­сти срп­ских ин­те­ре­са у Ва­шинг­то­ну? Ка­да се код нас, пре осам го­ди­на, по­ве­ла по­лу­јав­на рас­пра­ва ка­ко пла­ти­ти ло­би­сте у Кон­гре­су САД ни­ко се ни­је  за­пи­тао је­су ли гра­ђа­ни уоп­ште вољ­ни да у оно вре­ме ве­ли­ке еко­ном­ске кри­зе одва­ја­ју од сво­јих пла­ти­ца 100.000 до­ла­ра ме­сеч­но за ком­па­ни­ју „По­де­ста гру­па”, ко­ја је опет има­ла и по­ди­зво­ђа­ча ра­до­ва, фир­му „Ро­берт Вајт”, ко­ју је „По­де­ста” ан­га­жо­ва­ла да ло­би­ра за Ср­би­ју у аме­рич­ком Кон­гре­су. Уго­вор о ло­би­ра­њу скло­пљен је из­ме­ђу „По­де­ста гру­пе” и Вла­де Ср­би­је 1. ок­то­бра 2011. на пе­ри­од од го­ди­ну да­на.

Ка­ко и за­што је тај уго­вор скло­пљен баш уочи по­чет­ка пред­из­бор­не кам­па­ња у Ср­би­ји, то очи­то и ни­је би­ло слу­чај­но баш та­да. О дру­гим де­та­љи­ма  уго­во­ра јав­ност у Ср­би­ји ни­је ни­шта зна­ла, као што јав­ност не­ма пој­ма шта су у ра­ни­јем пе­ри­о­ду ура­ди­ле не­ке дру­ге ло­би­стич­ке ком­па­ни­је у Ва­шинг­то­ну, а ко­је је у ра­ни­јим пе­ри­о­ди­ма ан­га­жо­ва­ла Вла­да Ср­би­је. Ко­ли­ко је ту па­ра по­тро­ше­но и ко­ји су ре­зул­та­ти тог ло­би­ра­ња – по­сла у ко­рист Ср­би­је? Је­су ли ти ра­ни­ји уго­во­ри ис­те­кли, или су пре­ки­ну­ти због очи­тог не­у­спе­ха у ло­би­ра­њу? Ко је по­сре­до­вао са аме­рич­ке, а ко са срп­ске стра­не? Јер, и то је ло­би­ра­ње гро­мо­гла­сно на­ја­вље­но, и он­да се у ти­ши­ни уга­си­ло.   

Ми­слим да је Ср­би­ја са стра­те­шким ло­би­ра­њем у Ва­шинг­то­ну за­ка­сни­ла нај­ма­ње 28 го­ди­на, иако је на­ја­вље­но ка­ко ће по­сао „По­де­ста гру­пе” би­ти „да олак­ша оства­ри­ва­ње стра­те­гиј­ских ци­ље­ва Ср­би­је, да омо­гу­ћи раз­вој ко­ри­сних и ефи­ка­сних од­но­са Ср­би­је и САД, да за­сту­па срп­ске ин­те­ре­се у свим ре­ле­вант­ним и еко­ном­ским аме­рич­ким ин­сти­ту­ци­ја­ма”.

Ко је то у Бе­о­гра­ду мо­гао да пра­ти и из­ме­ри да ли то ло­би­сти ком­па­ни­је „По­де­ста гру­пе” у Кон­гре­су ефи­ка­сно и пло­до­но­сно ра­де, да ли то вре­ди баш 100.000 до­ла­ра ме­сеч­но, то ни Бог не зна. Исти­на, за те па­ре се у Кон­гре­су од ло­би­ста и не мо­же до­би­ти не­што гран­ди­о­зно, за­пра­во ве­ли­ко је пи­та­ње мо­же ли Ср­би­ја да­нас пре­ко ло­би­ра­ња до­би­ти би­ло шта зна­чај­ни­је од, ре­ци­мо, при­је­ма у Бе­лој ку­ћи и сли­ка­ња у фо­те­ља­ма Овал­ног са­ло­на. Евен­ту­ал­ном срп­ском обра­ћа­њу са го­вор­ни­це у Кон­гре­су мо­ра­ло би да прет­хо­ди срп­ско ди­рект­но при­зна­ње др­жав­не са­мо­стал­но­сти Ко­со­ва. Ула­зак Ср­би­је у ЕУ у да­на­шњим, а по­го­то­ву у окол­но­сти­ма кроз се­дам до де­сет го­ди­на, за­ви­си­ће пре све­га од ста­ња у ЕУ у том тре­нут­ку, а не од до­бре во­ље Ва­шинг­то­на. 

Да ли смо он­да у стра­те­шком ло­би­ра­њу и стра­те­шки за­ка­сни­ли? За­ка­сни­ли смо, јер све стра­те­шке ства­ри за Ср­би­ју од­лу­че­не су пре до­ста го­ди­на. Са­да са­мо спа­са­ва­мо што се спа­си­ти мо­же. А стра­те­шка бу­дућ­ност Ср­би­је не ку­пу­је се у Ва­шинг­то­ну пре­ко ло­би­стич­ких ку­ћа, она се ку­је и гра­ди у ср­ци­ма и умо­ви­ма гра­ђа­на Ср­би­је. Јер, ка­ко да ло­би­ста об­ја­сни срп­ску исто­ри­ју и срп­ске ин­те­ре­се на Ко­со­ву не­ком ге­не­ра­лу у Пен­та­го­ну, или не­ком дрч­ном кон­гре­сме­ну у Ва­шинг­то­ну? Ка­да Аме­ри­ка­нац, ако му се сви­ди не­ки исто­риј­ски спо­ме­ник у Евро­пи, ку­пи га, ра­ста­ви на де­ло­ве и од­ве­зе у Аме­ри­ку и та­мо са­ста­ви. Ко­ли­ко је са­мо ста­рих фран­цу­ских дво­ра­ца из до­ли­не Ло­а­ре за­вр­ши­ло у Тек­са­су. За Аме­ре исто­ри­ја не зна­чи мно­го. По­го­то­во ако ни­је њи­хо­ва. 

По­не­што знам ка­ко функ­ци­о­ни­ше је­ди­на ин­ду­стри­ја у Ва­шинг­то­ну, ин­ду­стри­ја по­ли­ти­ке, од Пен­та­го­на до Стејт де­парт­мен­та и Кон­гре­са. Лич­не ве­зе, кок­те­ли, рад­ни руч­ко­ви и ве­че­ре, ка­би­не­ти са са­го­ви­ма у ко­је ва­ше ци­пе­ле упа­да­ју до ча­ра­па, ма­ха­го­ни и мер­мер, ста­кло и при­гу­ше­не жућ­ка­сте сто­не лам­пе. Ску­по­це­не пор­це­лан­ске шо­ље за ја­ку аме­рич­ку ка­фу, пре­див­не се­кре­та­ри­це и мла­ђа­ни са­вет­ни­ци ко­ји о Ср­би­ји зна­ју са­мо „о Ду­бров­ни­ку, Го­спи од Ме­ђу­гор­ја, па он­да Ти­то, па Ми­ло­ше­вић, евен­ту­ал­но Ка­ра­џић и Мла­дић”. Он­да вас по­зо­ву на ве­че­ру у Џорџ­та­ун и он­да сва­ко пла­ти свој ра­чун. И све уз љу­ба­зне осме­хе, су­пер­до­ма­ћин­ски и при­ја­тељ­ски, по­ли­тич­ка ко­рект­ност на­про­сто из­ви­ре из сва­ке ре­че­ни­це до­ма­ћи­на ко­ји, на­рав­но, зна све о Ср­би­ји. По­сле сед­не­те у ави­он, про­бу­ди­те се у Евро­пи и схва­ти­те аме­рич­ки филм... 

Како је радикалка растурила НАТО у Канади, погледајте ОВДЕ.

Извор: Политика