Руководиоци Русије, Турске, Немачке и Француске – Владимир Путин, Реџеп Ердоган, Франсоа Макрон и Ангела Меркел – окупили су се у Истанбулу 28. октобра како би дали подстицај процесу политичког решења кризе у Сирији. До недавно су Немачка и Француска учествовале у такозваној “малој групи“ за регулисање кризе у Сирији. У тој групи се налазе и САД, Велика Британија, Саудијска Арабија и Јордан.
Русија, Турска и Иран су креирали форму Астана преговора, што је у великој мери омогућило окончање “великог рата“ у Сирији и организвоање састанка сиријских политичких снага у Сочију. Постоји и политичка мисија УН-а Стефана де Мистуре у Женеви, али он не налази подршку код зараћених страна у Сирији.
Наравно, циљ самита у Истанбулу је био да се Европа укључи у процес обнове Сирије. Међутим, Берлин и Париз су раније изјавили да неће учествовати у тим плановима све док Сирија не одржи слободне изборе и не усвоји нови Устав.
Макрон и Меркелова су дошли у Истанбул јер Француска и Немачка желе да се терористи из сиријског Идлиба преместе, на пример, у Турску. У супротном, терористи би се могли пребацити у Европу и ту организовати “спавајуће ћелије.“
Берлин и Париз такође желе да имају реч у послератној Сирији, која се не може замислити без Башара ал Асада и његових савезника, Русије и Ирана. Сирија игра централну улогу у Макроновој политици на Блиском истоку – ово је мали део за француску нафту и грађевинске компаније које ће обновити Сирију. На крају крајева, рат није само смрт – то су накнадни зајмови.
Што се тиче Меркелове, она је више забринута око милијаде евра коју Немачка троши сваке године на избеглице. Међутим, немачки бизниси не мисле да учествују у реконструкцији Сирије. Европљани су инсистирали на томе да Уставни одбор треба да почне да ради пре краја ове године. Меркелова је рекла да “можемо дати одређени подстицај овом политичком процесу.“
Много тога ће зависити од тога како се реши проблем са терористима Јабхат ен-Нусра. Изгледа да је Идлиб регион где је концентрисано и до 30.000 терориста. Те убице знају да сиријска правда неће имати милости.
Још један врло важан аспект је формирање Уставног одбора од 150 људи.
Сиријци не верују заиста Стефану де Мистури, представнику УН-а. 24. октобра у Дамаску он није успео да промовише листу од 50 опозиционих активиста, а сиријски министар спољних послова Валид Муалем сматра да је та листа чин “иностране интервенције.“
До недавно, турска влада је подржавала радикалне милитанте. Путин је вршио притисак на Ердогана и рекао да ће Русија подржати сиријску војску у ослобађању Идлиба, осим ако Турска не размотри повлачење терориста из тог региона. Испоруке оружја милитантима из Турске је обустављено, а Путин чека следеће Ердоганове одлуке.
Четврто, резултати избора у новембру у САД такође могу имати утицај на ову ситуацију. Ле Фигаро је написао да је Макрон координирао свој став са Трампом уочи самита, посебно по питању недопустивости употребе хемијског оружја. Мајк Помпео је у среду, 24. октобра, рекао да САД неће потрошити ни долар на обнављање Сирије све док Иранци задржавају своје присуство у земљи. Трамп има сукоб са Ердоганом у вези са курдским питањем: Вашингтон их подржава на северу Сирије, али их Анкара сматра терористима.
Дмитриј Егорченков, директор Института за стратешке студије и прогнозе РУДН-а, рекао је да чак иако се Трамп и Макрон слажу по питању тог става, Вашингтон преферира да не интервенише директно у било каквим међународним вишестраним преговорима. “Американци не желе да везују своје руке међународним споразумима. Они желе да остану по страни и да реагују што је чвршће могуће ако су погођени њихови интереси,“ рекао је стручњак.
Према његовим речима: “Турска мора да брани север Сирије, тако да тренутна влада преузима контролу над читавом територијом, укључујући и курдске регионе.“ Анкара не жели да Американци пошаљу оружје Курдима и створе паралелене структуре власти у Сирији, рекао је Дмитриј Егорченков.
Ни САД ни Иран нису учествовали на самиту у Истанбулу. То су две радикално супротстављене стране и њихово одсуство би могло другој страни дати прилику да пронађе споразум.
Како је Der Tagesspiegel истакао, после самита је постало јасно да је Путин тај који доноси најважније одлуке о Сирији. Путин није позвао америчке званичнике у Истанбул. Плус, Путин је био тај који је одлучио да би Европа требало много да инвестира у Сирију, и на руском председнику ће бити да одлучи о улози УН-а у регулисању сиријске кризе.
Где терористи планирају још један хемијски напад прочитајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
