Најновије

ДА ЛИ ЈЕ АТЛАНТИДА БИЛА ОСТРВО У ПАНОНСКОМ МОРУ? Мистериозни континент остао у муљу

Познати новосадски изумитељ и Вељко Милковић тврди да се, попут Ацтека, Инка или Маја, угасила праисторијска  цивилизација, која је познавала и ласерску технологију. Фаталном променом тока Дунава нестала је на потезу садашње Војводине и односно подунавља. 

Где се крије древна Атлантида, још се нагађа, а оно што Милковић тврди јесте нам Атлантида лежи нама под носом. 

Као да је са Деникеном и Жилом Верном играо жмурке, Милковић вели да моћни Дунав подно Рибњака крај Петроварадинске тврђаве крије велику тајну о постојању прастаре развијене цизилизације Атлантиде, којој би којој би Лепенски вир био унуче. 

Путовао је Вељко Милковић кроз литературу у средиште Земље, а потом захваљујући врсном ронилачком дару због чега је понео надимак из детињства Вељко Подморница.

Но, његов “Наутилус” има и материјалне доказе, видљиве одмах у његовој истраживачкој радионици. Поређане, као у витрини каквог музеја, добродошлицу ће вам пожелети Вељкове ископине: њено величанство шкољка “панонка”, налик на остригу, ископина од опала са розетом на површини и резовима налик клинастом писму, две мајушне шкољке са отворима, прикладне за минђуше, парчићи керамике ко зна кад полупаног ћупа. Сви ови предмети изроњени у време ниског водостаја Дунава из дебелог муља подно Рибњака немају оштре ивице, заобљени су и глатки као баршун, што указује на њихову древност. 

Велику тајну намеће панонска острига. На њој је дубоки зарез, Вељко је одмерио чак 72 милиметра, који је у тврдоћи њеној могао да начини ласер само, а откуда он у древна, прастара времена? Мотив за СФ-причу, или отрежњење, уз научну хипотезу да је овоме кумовао неки праисторијски предатор?

- Човек се у минулом веку винуо у космос, али су многе тајне наше планете остале неодгонетнуте, приповеда Милковић. Моја дечачка заокупљеност мистеријама Петроварадинске тврђаве и њеног подземља, коју сам одболовао као и већина јуноша из њеног комшилука, водила ме је и до околине обале чудновате Петроварадинске стене подно Рибњака, где сам у време ниског водостаја био обрадован чудесним открићем. Уз ове ископине, из муља код старог моста Франца Јозефа пронашао сам чудне громаде црвеног и зеленог камена. Не морају оне бити само трагови некакве старе аустроугарске луке која је постојала кадгод уз војно утврђење. Дунав воли да се игра и нема ток какав ми знамо. Може он тећи и лево и десно, па да буде под водом оно што је било на обали. 
Године 1827, услед високог водостаја Дунава, потонуло је дунавско острво низводно од некадашњег Жежељевог моста, а са њим и тврђавица Инзелшанц. Постоји она и сад подно Дунава. НЈени бедеми могу се видети само у време ниског водостаја. Видели су их и рониоци који су крајем педесетих година прошлог века почели да ударају темеље Жежељовог моста. Ако је Инзелшанц под Дунавом, кад се већ историјом поигравамо, што не би било изненађења и подно петроварадинске стране древног града праисторијске вокације? Уз обале Дунава израсли су и Винча и Лепенски вир. Трага праисторије могло би бити и овде и ту, јер је природа била благодарна.

Мистерије и легенде лавиринта подземља Петроварадинске тврђаве, вагао је са озбиљним историјским и научним чињеницама, те објавио књигу “Петроварадин кроз легенду и стварност”, Вељко Милковић нам открива да је највећи изум човечанства праисторијска оштрица, која је избавила хомо-сапиенса од судбине диносауруса и мамута. Захваљујући оштрици у камену, која је била нож или секира, тај наш древни предак, успео је да преживи све замке леденог доба и надмудри природну катаклизму. Луцидност овог нема цену, а пођемо ли њему под кожу, или под воду, што кажу и старозаветни списи, али и голицаве приче Жила Верна које нису само за пубертетлије и тинејџере, можда нам се придене нешто чиме ћемо дочекати уз муљевиту прошлост исту такву будућност?

Вељко је о овоме прочао пре близу 20 година, а онда је његову тезу потврдио и тим научника са Геолошког института у Букурешту који је изнео тезу да се Атлантида у давној прошлости налазила наподручју Делиблатске пешчаре!

Ово је превод румунских геолога који преносимо у целости:

Хипотеза о Атлантиди

Касна квартарна палеогографија Панонског Басена као кљуц за лоцирање Атлантиде у средисњој дунавској депресији 

Мирцеа Ţицлеану, Паул Цонстантин, Раду Ницолесцу 

Покушаји да се идентификује област која би могла без сумње одговарати митској земљи Атлантиде до сада нису дали успеха, посто се нису ослањали на палеогографску реалност која је веома вазна за далеку прошлост Старог Света. Ови покушаји повезани су са дугим задржавањем у ономе што је сада средишња дунавска депресија, те се стога налази унутар Панонског Басена, ендореицког региона у којем је опстала огромна језерска (лакустријска) област: Панонско Море.Ова област је јасно одвојена од суседних басена Централног Паратетиса пре отрпилке 7 милиона година и одржала се до праисторијских времена , као унутрашњи део мора који је махом карактерисало присуство архипелага у западном делу ове области. Тек након обликовања Клисуре Гвоздених Капија, које се вероватно одиграло током неког од катаклизмичких догађаја који су обликовали цитаву Европу, слика старог језера значајно се изменила. У југо - источном делу Панонског Басена  језеро се одржало дуго времена. Напајале су га углавном 4 главне реке средње дунавске депресије. 

Последња масивна катаклизма која је снашла ову рајску област коју су настањивали људи, пре око 11.600 година, била је последица метеорске кише која је погодила Теру, а овај догађај је детаљно описан у библијском тексту (Апокалипса по Јовану) Овај догађај концентрисан је изнад западне области Атлантског океана одакле су се издигле огромне масе воде која је испаравала и почела да се креће ка истоку, што је изазвало Велику Поплаву (или Библијски Потоп) који се може боље разумети само у вези са палеогографијом панонске области.  Иста катастрофа довела је до последње палеогографске слике Панонског Басена, заостатак језера чије су се обале одржавале дуго времена на отприлике 100 метара надморске висине, и постојао током раног холоцена. (Тицлеану и остали, 2006. 18. конгрес Карпатско - балканске геолоске асоцијације, Београд)].

Постављање Атлантиде у Панонску област могло би лако решити проблеме који се тичу локације , што је до сада било веома тешко, а могло би веома лако одговорити на бројне критеријуме постављене као референце за реалистичну потрагу за овом фасцинантном митском земљом. Стога, Западно панонски архипелаг учинио је могућим проналажење острва које би се могло довести у везу са главним градом Атлантиде. Панонско Море одговарало би пловним Атлантским морем, које се налазило "иза" "Херкулових Стубова", што се једино може односити на област клисуре Гвоздене капије, као што неки антички аутори (нпр. Пиндар) или савремени (нпр. Денсусиану),тврде, уз мноштво митова и топонима који су повезани са митским херојем Хераклом.   Изненадни нестанак Панонског мора може објаснити појаву извесног финог, неповезаног седимента (блата), који је неко време изоловао издвојена острва Панонског мора.Моменат када је Атлантида "потонула" може се поклопити са метеорском кишом која се датира око 9.541 године п.н.е (датум много близи од онога који спомиње Платон) . Цивилизација Атлантиде (која је поред архипелага укључивала и обале Панонског мора, па је укупна површина готово једнака оној коју наводи Платон) развијала се у благој клими, која је била под утицајем позиције Атлантиде повезане са огромним масама воде и присуством извесних битних хидротермалних ресурса, и данас познатих унутар Панонског басена (данас се ту може наћи највеће термално језеро на свету - језеро  Хéвиз , и око 1500 термалних извора. Цивилизација је била заснована на присуству важних природних ресурса (шуме, со, злато, сребро, бакар итд) који су и сада познати у Карпатима, који се границе са Панонским Басеном на северу и истоку. 

Ово гледисте могло би ефикасно решити не само проблем лоцирања Атлантиде, већ и везу са стварним географским областима извесних митских палеогографским подацима за које до сада није пронађено одрживо решење, а који укључујуу језера Тот и Ха (египатски митови) Гинунга Гап, Аудхумбла, Yгдрасил (Игдрасил) и Асгард (скандинавски митови), Кронусово море (које је постало "Мртво Море" ) и Океанос (грцки мит), Земља Живота и Вода Смрти (сумерски митови), Земље Хавиле, Земље Куса и Асирија ( спомињу се у Библији), Земље Алибе (Хомер) и Сириат (Египцани) . Митска земља  Ваненхајм (Земља Вана), чије име је сачувано у оригиналном имену "Панониа" могу се издвојити од свих наведених. Ову таћчку гледишта наша група подрзава од  1991  (Тицлеану и остали, 12. Међународни Конгрес праисторијских и протоисторијских наука, Братислава) ].

Нестанак Панонског Језера ("Атлантског Мора") и Острва Атлантиде који је следио након неколико узастопних катастрофа: поплава, земљотреса, цунамија итд могао би нас довести до главних материјалних остатака цивилизације Атлантиде које Платон описује и које многи који себе сматрају  Атлантидологистима убрајају у веома битне критеријуме када је реч о потрази за Атлантидом.
Популација преостала након таквих догађаја сачувала је у сећању ове догађаје кроз митове о библијском Потопу и у онима о нестанку Атлантиде. Касније су се ти митови сирили кроз остатак популације који се раширио по овим областима. Уз то, стари становници панонског подручја "извозили" су сопствене топониме ове прастаре области у бројне регионе које су настањивали након миграције која је уследила после катастрофа. Односи између Атлантиђана и Старих Грка лако се могу објаснити кроз везу са панонском области путем садашњих топонима који имају грчки митски призвук у области која се налази северо - западно од Апусени (Западних) Планина.

Мора се споменути "тренд" да се нађе решење за проблем Атлантиде у складу са информацијама, које су неправедно сматране застарелим, а које нам нуде Платонови записи, у терминима у којима су изузетно вредни подаци обухваћени у делима других античких аутора међу којима се истиче  Диодорус Сицулус и његова “Библиотека Хисторика” ("Историјска библиотека"), у којој се махом бавио традицијом Амазонки. 

Не треба занемарити чињеницу да су се близу ове области налазили неки светски признати приоритети: "Мезолитски Рај" (Лепенски Вир - 9.000 године п.н.е), најстарији познати светски запис (Винча, Тартарија - око 7.500 година п.н.е), најстарији керамички цевовод за питку воду (унутар области старог главног града Дакије из  Сармизегетуса Региа, у Јузним Карпатима - око 7.000 године п.н.е.). Ут то, морамо споменути и дачанско светилиште присутно од  Сармизегетуса, доказ веома развијене цивилизације, смештене унутар централне области која је већ позната као "Стара Европа".
Резиме рада представљен је на Другој Међународној Конференцији "Хипотеза о Атлантиди: Потрага за Изгубљеном Земљом",  одржаној 10 - 11 новембра 2008 у Атини, Грчка ( 10. новембра 2008, конференција бр.2 )

Српски истраживач тврди да је открио Троју поред Београда а више о томе сазнајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Tроја код Београда – документарни филм.

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube