Пише: Мудролије
Е, овако Никола. Нисмо се никада упознали, мада те толико дуго гледам да имам осећај да си ми неки комшија из блока. Чуо сам да се селиш из Србије, па да ти испричам како сам се ја из ње иселио баш у тај Њујорк у који чујем ти желиш да идеш. Отишао је Ђуричко, па би сада и ти. Легитимно. И ја сам се одселио из Србије као много млађи, вратио сам се и можда ћу отићи опет, али оно што ја имам да ти замерим није то да ли је карта повратна или у једном правцу него оно са чиме си је запечатио.
Могу да разумем да хоћеш да одеш из Србије, исто као што могу да разумем зубара из Квинсленда који је добио бољу понуду за посао у Ливерпулу сада пакује фамилију за авион или како се неко сели са једног краја града на други јер му овде смета што нема места за паркинг. Али то се онда тако каже. Ја имам бољу понуду. Идем на боље. Ето. Имам карту за бољи живот. Не пљује се оно што се оставља иза себе. Ти ниси кренуо из Србије да се отиснеш на пучину него си отишао по систему “после мене потоп”. Пљујеш и кукаш као један чича што уосталом и јеси. Једна ствар је да будеш гневан, друга безобразан.
Не подносим политику, не подносим ни кртине ни сендвиче и политиком се бавити нећу, али тобом Никола хоћу. Ово није најгоре време у Србији икада. Ти си за време тог “најгорег времена” постао славан. Када је то најгоре време прошло и дошло још горе постао си још славнији. Па смо онда тог ужасног рушили и ево ти си растао и растао. Ниси живео на Бироу годинама и твоја је породица сасвим лепо јела, а наша публика ти аплаудирала. Тада се ниси селио, сада ево пакујеш кофере и то уз трубаче и сеоског добошара да то свима разгласиш.
Ти причаш да се овде свакако живи а чујем да се селиш у Њујорк. У Њујорку сам прескакао женицу мојих година обезнањену на станици метроа, а још мислим да је била трудна. Биће да није имала за здравствено а у тој твојој обећаној Америци ко нема 10.000 долара нема ни да живи. Шта ћему живот кад нема за кућу са базеном, бесни караван у предграђу и нови намештај сваке године на кредит? То је амерички сан, а ситним словима пише да је баш амерички. Порториканци, Мексиканци, Пољаци, Кинези и Срби у том сну нису добродошли, али то пише ситним словима. Не заваравај се. Ја знам како је бити дођош, Никола. А ти си још овде навикао и на славу. Мени у Њујорку у солитерчини у којој сам живео са три цимера нико ни од њих није знао да изговори име, био сам и остао Питер чак и за брата Словенца који је са нама живео. Јер тамо се човек брзо промени, а кирија је толика да су комотно могли да ме зову и Параскева, само да скрпим месец.
Србија је свакаква, али то свакаква није само ружно. Напротив. Србија је земља у којој су када сам се вратио родитељи рекли “нема везе сине, само да си нам жив и здрав”, у Америци када су ме питали колико сам тежак не мисле на тежину него на паре. Србија је земља у којој млади људи упркос немогућем стварају нешто. Дижу кутије да би дизали кредите. Викендом певају и веселе се. Ма, веселе се и радним даном. Србија није огорчени круг двојке. Србија није “ако се мени нешто не свиђа све је безвезно, узалудно”. Србија је баш пркос. Баш снага да се може и мора боље и кад ништа не иде, а све се мора.
Видиш, Никола, ја волим ову Србију. Волео сам је и када сам био далеко и када сам се вратио, волећу је и ако опет одем. Јер није мом животу крива била Србија што сам отишао, нити зла туђина што сам се вратио. Нити сам када сам ишао позивао државу на масовно исељење по принципу “овај брод тоне”. Овај брод је много горе буре и много већа невремена превеслао. Иди брате где год хоћеш, далека ти лепа кућа. Али немаш право да зато што је твоје време прошло причаш младима да њихово тек не долази. Срећан пут.
Прочитајте ОВДЕ ко ће заменити Вучића и ко то тврди, погледајте видео.
Извор: mudrolije. org
