Мики Стојчић, који се данас враћа у Сирију, каже да је слика са терена која се види у медијима различита од онога што се може видети на лицу места.
"Не можете да снимите све. То није зато што неко не жели, већ зато што није могуће. Најтеже у сваком рату је логистика. То важи и за војску и за нас", истиче Мики Стојчић, којем је ово један од најтежих терена на којима је био.
Поред свих ствари које је носио са собом, укључујући и две камере, у возилу је морао да има и велику количину хране – за возача, локалног човека који зна језик и људе, за новинара.
То буде око сто килограма само хране, рекао је овај сниматељ, који је РТС-у послао бројне репортаже са терена.
Сладак мирис нафте
Од севера Сирије до југоистока земље, источно од Деир Езора, стиже се за око пет сати. Када се изађе из возила осећа се сладак мирис у ваздуху – то је нафта која избија из земље.
"Били смо смештени у различитим баракама када су та нафтна поља радила. Сада тих радника нема, јер су побијени или побегли када је ИД узела територију", објашњава Стојчић.
У тим баракама смештене су све светске телевизије – преко 120 људи.
"Свако жели да направи своју причу. Нема хране, струје има преко генератора, само када се договоримо када да монтирамо. То је проблем, јер арапске и америчке телевизије касне са сатима, а индијске иду раније", каже Мики.
Доста је проблематично и послати снимак, јер се сниматељи и новинари са свих европских телевизија, када се заврши монтажа, прикаче на сиријску мобилну мрежу која је и иначе изузетно слаба, а тада готово и да не ради. Тада се ваде сателитски уређаји. Најмање сат и по времена траје слање једног и по минута материјала.
Све то се притом ради у хладним просторијама, на пет степени, где нема грејања упркос тонама нафте које су у околини.
Повратак избеглица у траговима
Овога пута, задатак Микија Стојчића био је да направи видео-записе о повратку избеглица.
Избеглице се, међутим, у траговима враћају на запад Сирије, а из средње Сирије беже. Тако је из Бахуза побегло 8.000 људи.
Објашњава да то нису сељаци из тог места, већ жене и деца који прате борце Исламске државе.
"То су жене које су пратиле борце од Алепа и стварања Исламске државе у Мосул, па се вратиле у Раку и сад су завршиле тамо. Када са њима причате, а оне три-четири године прате борце, стално су под бомбама и оружјем, без хране и воде, и питате их да ли је било тешко и да ли им је жао, све кажу: 'Не, ми имамо своју државу'", истиче Мики Стојчић.
Да би се из барака у којима су смештени стигло до Бахуза, потребна су три сата вожње по пустињи, која је потпуно равна, а територије веће од Србије. Пошто остаје мало времена за снимање, сниматељи често размењују материјале.
Иако су снимци који се шаљу у свет реални, Мики Стојчић истиче да њихово тумачење није реално. Свако навија за своју страну, рекао је Стојчић.
Њему је највећи мотив тај да не чита шта се десило, већ да је на лицу места, да није само сведок историје, већ да је прави.
Упркос годинама рада, не може да постане равнодушан на слике које виђа и, као и сви новинари, труди се да помогне локалном становништву и избеглицама колико може.
Како су се џихадисти опасали експлозивом, па кренули да се предају, погледајте ОВДЕ.
Извор: РТС
