Проширење НАТО на исток требало је да донесе стабилност. До тога, међутим није дошло – баш напротив.

Ситуација је, и у Европи и у свету, данас нестабилнија него у време Хладног рата, оцењује се у анализи листа "Велт".

На почетку своје анализе у листу Велт аутор подсећа на речи Никола Макијавелија, државног секретара Фиренце у време ренесансе, преноси Дојче веле.

Он је свом тадашњем владару дао један важан савет како поступати с противником кога смо победили: њега треба или згазити до краја, или га претворити у најбољег пријатеља.

"Године 1990. када је дошло до распада Совјетског савеза, о неком гажењу није могло да буде ни речи, већ и због бројног атомског оружја које је та земља још увек поседовала. Али из тог слома није произашла ни нека глобална безбедносна архитектура – ни тада, ни све до данас. Као што је Совјетски савез био слабији него што се то чинило, тако је и Русија, мада у силазној путањи, била јача него што је то деловало и у најхладнија времена Хладног рата."

Тога су, наводи аутор, били свесни и генерали НАТО у Бриселу. Они су, коментаришући планове о ширењу Савеза на исток када њихови шефови не би били у близини, говорили да је то "лоша идеја чије је време дошло".

Све се променило 2014. године

Али сан о ширењу НАТО на исток у земљама између Москве и Берлина био је сувише јак.

"Немачка се ујединила, Совјетски Савез се већ уздрман тетурао, Варшавски пакт је постојао само на папиру, Русија је била само још нека почасна светска сила. У том кратком пролазном тренутку Запад је самог себе уверавао да је историја дошла до краја, а да Русија, исто толико велика колико и немоћна, ту више не игра неку улогу."

Била је то варка, оцењује немачки лист.

"Ретко се у новијој европској историји једна срећна констелација тако незаустављиво окренула у погрешном правцу и нове сукобе. Док је у првих неколико година нове ере још озбиљно било речи о томе да би чак и Русија могла да приступи НАТО и да би могла да се створи нова евроазијска зона безбедности од Атлантика до Кине, с временом су такве идеје у Москви наилазиле на све мање интересовање, сасвим у нескладу с озбиљношћу ситуације. Русија је убрзо почела да разговара само сама са собом", пише Велт.

Све се променило када је 2014. Русија "одлучила да закуп Крима од Украјине претвори у присилну анексију о којој онда дипломатским средствима више и не може да се разговара".

У земље источне Европе се вратио страх. И то, како пише Велт, није без разлога. Само 2019. руски авиони су око 400 пута изазвали узбуну у западним ваздухопловним базама – према наводима НАТО сувише су се приближили границама балтичких земаља.

Пропуштена прилика

"Нови хладни рат постоји већ дуго, само овај пут у супротном смеру. Први хладни рат се развио из смртоносних сукоба и развио се у добро функционишући картел суперсила. Све се одигравало у оквиру стабилног, предвидљивог система под дипломатском контролом. Основа је било убеђење лидера на обема странама да у нуклеарном рату нико не може да победи и да то треба по сваку цену избећи. Формула је била међусобно застрашивање уништењем“, пише Велт.

"Оно што је повезивало нуклеарне силе било је јаче од свега што их је раздвајало. У својим последњим годинама хладни рат је био високо регулисан систем који је повезивао суперсиле без обзира на све разлике."

Али од тога је данас мало остало, сматра аутор. Стално новим, малим санкцијама светске силе пропуштају да свет учине сигурнијом местом – барем у оној мери као што је то био случај у време Хладног рата. Ако се тако настави, онда ће се драматичан успон Кине и нове опасности које се крију у кибернетичком свету препустити динамици сила које је тешко контролисати.

"Архитекте новог светског поретка након 1990. нису искористиле време да нешто науче из историје. Њима је требало да буде јасно да земље источне Европе већ вековима са собом носе проблеме који терају на највећи могући опрез. Земље европског Запада се могу или ставити на страну Пољске, као што су то учиниле проширењем НАТО на исток, и Русију гурати на маргину. Или могу заједно са Москвом бити против Пољске. Али није могуће и једно и друго", уверен је аутор анализе у Велту.

При томе, сматра он, увек би требало имати на уму стару изреку: "Русија никада није тако слаба као што се чини, нити тако јака као што прети".

Галоп јахача апокалипсе

Ипак, три деценије овог прелазног периода, тај такозвани Пакс Американа, значило је пре свега препуштање света самом себи. То време није искоришћено за стварање трајног светског поретка и стабилних институција.

"У међувремену, услед гнева Русије, све веће моћи Кине и неспособности Америке, у рушевинама је и оно мало стабилности која је постојала. Зар заиста нико није чуо галоп коња јахача апокалипсе", пита се на крају аутор текста у Велту историчар Михаел Штирмер (82).

То је дефинитивно акција САД и дубоке државе, a шта нам ради ЦИА прочитајте ОВДЕ.

Извор: Дојче веле, Ало