Пише: Бернд Ригерт
„О, боже!“ Човеку дође да виче или да се ухвати за главу, а све из очаја због тоталне неспособности 28 шефова држава и влада и четири лидера посланичких група у Европском парламенту да донесу јасне одлуке о најважнијем персоналу у ЕУ.
Прошле су четири седмице од европских избора, вођене су десетине разговора у парламенту, а прошла су и два самита ЕУ – без опипљивих резултата.
Притом је очигледно: бирачима је сугерисано да ће на изборима индиректно, поред посланика, одредити и нову шефицу или новог шефа Европске комисије. То је требало да буде један од „водећих кандидата“ партијских породица. Али одједном закулисни „махери“ у парламенту као и у Европском савету откривају да то са „водећим кандидатима“ не треба схватити тако озбиљно. Логично би било да водец́и кандидат највеће групе има право да буде предложен за место председника Европске комисије, али то се сада избегава разноразним аргуменатима.
„Па да ли је то могуће?“ – морамо се запитати. Па тек што је речено да је европска демократија толико важна и да се она мора спасити од десничарских популиста. Али чим су се избори завршили, демократска одлука 200 милиона људи који су изашли на биралишта је разводњена, релативизована, реинтерпретирана. Тако се гласачима нуди разлог да се осећају превареним, а скептицима и противницима ЕУ аргументи сервирају на сребрном тањиру.
Ако посланици и шефови влада, који су сви уједно и страначки политичари, не верују у модел „водећих кандидата“, онда то морају јасно да кажу. И то пре, а не после избора. Ако мисле да је Манфред Вебер погрешан кандидат јер је неквалификован, онда демохишћани није ни требало да га одреде као свог човека. Недостаци Вебера, неискусног и без харизме, нису познати тек од јуче. Али, сада се каже: прекасно је. Оно што је изабрано, изабрано је.
А посебно бизарно у свему томе је – што је то реприза. Пре пет година, када је главни кандидат и победник на изборима Жан-Клод Јункер имао право на место шефа Европске комисије, одједном се томе успротивила немачка канцеларка Ангела Меркел. И тек под притиском немачке јавности она је коначно пристала на Јункера. Зар лидери ЕУ нису ништа научили из тог обрачуна? Очигледно – не много. У овом тренутку, главни противник је француски председник Емануел Макрон.
Наравно, ситуација је овога пута још компликованија, јер су односи у Европском парламенту још тежи, а и либерална група изненада одбацује модел водећег кандидата. Али то не значи да се ЕУ у целини не мора држати обећања датих у предизборној кампањи.
Сада су даме и господа бесплодног самита заказали трећи састанак, за последњи викенд у јуну. Надајмо се да ц́е до тада да се подсете на демократска правила игре која се после избора не могу тек тако мењати. Манфред Вебер свакако није најбољи кандидат за место председника Европске комисије, али је кандидат највеће групе у парламенту.
Посланичке групе и Савет ЕУ морају да поштују вољу бирача или ће потпуно изгубити кредибилитет. А то стварно себи не смеју да дозволе. Јер, постоје још важнији проблеми од одлуке о персоналу: заштита климе, миграције, дигитални свет рада, трговински конфликти, дугорочни буџет…
Прочитајте ОВДЕ зашто Србија срља у економско самоубиство.
Извор: Дојче Веле
