Када дођу тешка времена, људи су склони да криве судбину: Тако је морало, ј... Није морало! Мора да се бори, за децу, породицу, пријатеље, домовину...
- Победићу је - прва је реченица Синише Михајловића након што је открио да болује од леукемије.
Да, победиће и не са 1:0 из пенала, већ са 5:0. Јер, то је Синиша, код њега нема средине, провлачења или зихерашке игре. Јок. Он намести лопту, погледа голмана и ослободи левицу која би рушила зидове Троје.
- Леукемија је болест која може да се победи. Почињемо у уторак и биће дана када Синиша неће моћи да дође на тренинг. Надам се да тих дана неће бити пуно. Познајемо се десетак година и сигуран сам да ће се вратити још јачи. Синиша је тенк - додао је доктор Болоње Ђани Нани.
Прошао је Михајловић све у животу да би се сада предао. Сиромаштво, издају, рат, нож на очевом врату, губитак детета, фудбалске неправде... Али, и поред свега, Синиша би опет терао по старом:
- Све бих опет исто радио. Чак и грешке поновио. Јер не постоје савршени животи. Они би такође били досадни. Ако сам данас ово што јесам, то је захваљујући и грешкама. Живео сам ових 50 година као што сам и желео.
Михајловић је рекао да је Борово памтио по рушевинама зграда и машинама које су правиле ровове. Памти и погледе дечака који су морали да носе пушке.
Миха каже да му је најтеже пала смрт оца. Умро је у 69. од рака, а син није био поред његовог кревета.
- Када је отишао, нисам био крај њега. Мислим о томе сваког дана. Током рата сам га молио да дође у Италију, али он је хтео да остане у својој земљи. Волео бих да види како му унучићи одрастају. Што се тиче снова, не сањам о освајању Лиге шампиона или скудета. Мој сан је неостварив - да могу да загрлим оца - испричао је Синиша.
Такође, плакао је и крајем децембра 2015. када је после пуних 25 година први пут ушао у Борово Село да посети родну кућу. Због безбедности, морао је да се маскира и да качкет навуче дубоко на очи.
- Последњи пут пре 2015. био сам у Борову Селу током сукоба 1991. Све је било сравњено са земљом, нисам могао ни да се оријентишем... Памтим рушевине зграда и машине које су правиле ровове. Птица није летела, није било ни паса. Памтим поглед два десетогодишњака док су носили пушке. Имали су очи мушкараца у телу деце. Тужне очи које су виделе све осим детињства. Један од њих ми је пришао и питао ме ко сам. Често помислим на то дете, волео бих да знам шта му се догодило. Ако га рат није узео, онда је данас мушкарац. Можда има жену и децу. Надам се да су та деца постала одрасли који су поново открили мало светлости - рекао је Михајловић уз ког су били брат Дражен и кум Мирослав Тањга.
Прочитајте ОВДЕ зашто је Миха био побеснео у болници.
Извор: Блиц
