Пише: Џеф Томас
Али колико је то данас битно за нас?
Па, данас су, без сумње, САД највећа светска империја и већина Американаца би се сложила да ће се, иако наступе тешка времена, опоравити и можда чак бити и боље него икад пре.
Историја показује да није тако. Сва царства следе исти циклус. Започињу с популацијом која има јаку радну етику и која је самостална. Они се организују како би формирали нацију велике снаге која се заснива на високој продуктивности.
То доводи до експанзије, која се углавном заснива на светској трговини. У одређеном тренутку то рађа лидере који теже, не да раде у партнерству с другим народима, већ да доминирају над њима и наравно, то је тренутак када велика нација постане царство. САД су започеле ову фазу под ватреним и агресивним Рузвелтом.
Двадесети век је био амерички век и САД су бројале победу за победом, проширивши своју моћ.
Међутим, пад је почео 1960-их, када су САД почеле да воде ратове које нису могле да добију, започеле су уништавање своје валуте и почеле да шире владу у свемоћно тело.
Ипак, овај процес је дуготрајан и општи пад често траје деценијама.
Одакле онда цитат „Царства губе моћ алармантном брзином“?
Па, припрема за пад често може да траје дуже, али стварни пад обично се одвија прилично брзо.
Оно што се догађа је врло слично ономе што се догађа са насилником у школском дворишту.
Насилник има лагани успон, заснован на његовој снази и агресивној склоности. Након низа успешних борби, постаје прво поштован, а потом га се боје. Затим окупља око себе неколико улизица којима недостају његове способности, али желе део плена, па раде и његове послове, делујући претеће осталим школарцима.
Насилник тада постаје омражен. Нико му то не говори, али друга деца потајно сањају његов пораз, по могућству срамотан.
Тада, у неком тренутку, одређени дечак који има довољну снагу и потребну одлучност креће на насилника.
Ако га победи, догодиће се интересантна ствар. Улизице одједном почињу да беже знајући да им је нестао извор снаге.
Такође, када је насилник једном поражен, сав гнев, страх и мржња коју су његови вршњаци осетили због њега се испољи и они су изузетно срећни због његовог пораза.
А то је, укратко, оно што се дешава с царствима.
Народ који се спаси у времену истинске потребе (попут два светска рата) је поштован. Али након што се та нација претвори у насилника који користи било какав изговор да нападне земље као што су Авганистан, Либија, Ирак, Сирија, Србија, њени савезници се томе могу и даље клањати, али потајно га се боје и желе да га сруше.
Кад царство почне да тражи друге нације за злостављање, попут Ирана и Венецуеле, њихови савезници опет ништа не говоре, осим што реагују са страхом када виде како Џон Болтон и Мајк Помпео ударају у ратне бубњеве и праве несмотрене изјаве.
Тренутно су се САД првенствено фокусирале на економско ратовање, али ако то не буде довољно да се свет приклони њиховој доминацији, САД су више пута упозоравале у вези са могућом војном агресијом, да „ниједна опција није искључена“.
САД су стигле до класичне фазе када су постале несмотрени насилници, а подржавајућа структура савезника је, као резултат тога, почела да бежи.
У исто време када савезници почињу да се повлаче и стварају друге планове за своју будућност, они грађани унутар царства који су створитељи благостања такође почињу да траже зеленије пашњаке.
Историја је ово видела небројено пута. Долази до “одлива мозгова”, када најбољи и најпродуктивнији почињу да траже своју будућност негде другде. Баш као што су најпродуктивнији Европљани прешли бару како би колонизовали САД када је била нова, перспективна земља, њихове данашње колеге почели су да се селе с копна.
САД су тренутно у стању суспендоване анимације. И даље делују као главна сила, али њени подупирачи тихо тону. У неком тренутку у блиској будућности, вероватно је да ће америчка влада извршити агресију против непријатеља који је или јачи или има савезе који га чине јачим.
САД ће ући у рат у време када буду сломљене, а то ће бити прилично изненадно и драматично. Коначни пад догодиће се алармантном брзином.
Када се то догоди, већина Американаца узалуд ће се надати преокрету догађаја. Биће склони да се надају да ће им свет опростити, враћајући им њихову некадашњу славу.
Али историјски се то никада не догађа. Царства падају узнемирујућом брзином, јер су се системи подршке који су им то омогућили распадали и поново постали ојачани на другим местима.
Уместо да оплакујемо губитак царства које је на хоризонту, боље би нам било да се фокусирамо на оне делове света који ће вероватно имати користи од ове неизбежности.
Мадуро шаље војску на границу. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
