08-09-2019 17:54 Ратни извештаји Наоружање Издвојено Свет Планета

Оклопљени труп, снажно наоружање и дозвучна брзина лета омогућавају јуришним бомбардерима да се нађу у епицентру борбених дејстава. Један од најпознатијих јуришника на свету је амерички бомбардер А-10 Thunderbolt познатији као „брадавичаста свиња“.

Руски "Грач" (Фото: Јутјуб)

Иако се у борбеном строју налази већ 40 година, америчка војна команда нема намеру да одустане од његове даље употребе. Руски конкурент је јуришник Су-25 „Грач“. О ова два ветерана борбених дејства, њиховим сличностима и разликама писала је РИА Новости.

Гром из небеса

У августу ове године је постало извесно да ће америчка војска продужити употребу својих тактичких јуришника А-10 Тхундерболт. Више стотина ових авиона ће проћи дубоку модернизацију. То је друга фаза обимног програма америчке војне индустрије која за циљ има да модернизације постојеће авионе у оквиру ваздухопловних снага америчке авијаце. У наоружању РВ САД се тренутно налази око 300 ових летелица.

Тактички јуришник познатији као „Брадавичаста свиња“ је конструисан крајем 60-их година прошлог века. Његова основна намена је ваздушна подршка трупама на земљи. Искуства рата у Вијетнаму су показала да РВ САД није имало довољно оклопљен авион, који би уз то имао довољно снажно наоружање за дејство по тачкастим циљевима на земљи.

Оклопна средства га избегавају

А-10 Thunderbolt је по први пут полетео 1972.године. У оперативно наоружање је ушао пет година касније. Његова посебна карактеристика је интеграција ротационог топа у носни део трупа. Ово омогућава авиону да довољно великом густином граната „обаспе“ непријатељски циљ. Ради се о ротационом топу ГАУ-8, који може да испали и до 70 противоклопних и парчадно-разорних граната у секунди.

У почетку је овај авион изазвао доста скептицизма међу америчким војним стручњацима. Поред ограничења у његовој примени, доста је критикован и његов карактеристичан дизајн. Међутим, велика операција америчке војске у Ираку под именом „Пустињска олуја“ је разуверила све скептике у ефикасност његове примене. Десетак бомбардерских ескадрила са око 130 јуришника А-10 Thunderbolt постала је главна ударна снага америчког РВ у овој операцији. За време њеног извођења ови авиони су извршили око 9 хиљада авио-полетања.

На војску Садама Хусеина је лансирано неколико хиљада ракета класе ваздух-земља, док су застрашући топови напросто „смрвили“ оклопно-механизоване јединице ирачке војске. Последица дејства ових авиона је катастрофалан пораз ирачке војске. На бројним згариштима широм пустиње је остало око три хиљаде изрешетаних ирачких тенкова и различитих оклопних возила. За време целе операције изгубљено је свега седам авиона А-10 Thunderbolt.

Оволика диспропорција у губицима је последица снажне оклопљености коју је поседовао амерички јуришник. Пилотска кабина на јуришнику је заштићена блиндираним стаклом. Сам пилот се налази у једној врсти титанијумске шкољке. Резервоар и инсталације са горивом су ојачане оклопним преградама. Делови авиони у којима се налази системи управљања су такође заштићени оклопним плочама. Поред тога, авион је опремљен системом дуплог управљања. Наиме уколико се којим случајем деси да откаже хидраулични систем управљања, пилот може да пређе на ручно пилотирање помоћу елерона и елеватора који се налазе на крилним и репним површинама.

Рад на модернизацији

Главно наоружање америчког јуришника је седмоцевни ротациони топ ГАУ-8 који је направљен у познатом Гетлинг систему. Његова тежина износи готово две тоне. Борбени комплет се састоји од 1,300 граната калибра 30 милиметара, које поседују алуминијумске чауре и високопробојна зрна са осиромашеним уранијумом. Поред тога, на поткрилне носаче се може накачити до седам тона убојног терета (бомбе и ракете), као и контејнери са митраљезима.

Конструктори су такође развили и варијанту са два пилотска седишта која је погодна за употребу авиона у сложеним метео условима дан/ноћ, као и беспилотну варијанту летелице А-10ПЦАС. Меутим ове летелице нису ушле у серијску производњу, тачније остале су на по самом једном прототипу. Дубока модернизација стандардног авиона ће носити ознаку А-10Ц. Њега ће карактерисати обимно унапређење нападно-навигационог комплекса летелице које ће омогућити проширење убојног арсенала, тачније увођење најсавременијег вођеног ракетног наоружања.

Руска “Врана” је попут летећег тенка

Директни и, вероватно једини конкурент америчком А-10 Thunderbolt је руски ударни јуришник Су-25 „Грач“. Он је конструисан практично у исто време као и амерички колега. У наоружање је ушао почетком 80-их година прошлог века, а своје ватрено крштење је имао у Афганистану. Војска је брзо увидела све способности новог авиона. Захваљујући малој брзини лета „Грач“ је на сложеном брдско-планинском терену какав је Авганистан, могао прецизно да лоцира и уништи мале тачкасте циљеве, што је тешко полазило за руком бржим ловцима и бомбардерима.

Совјетски конструктори су створили прави летећи тенк. „Грач“ је приликом борбених дејстава стекао репутацију јуришника са изузетно великим степеном борбене жилавости. Кабина пилота је баш као и код америчке летелице А-10 Тхундерболт, ојачана оклопом од титанијума. Све витални системи управљања су заштићени допунским оклопним плочама, баш као и резервовар са горивом, који је поред тога напуњен и полиуретанском пеном ради елиминације неконтролисаног пожара. Моторе је карактерисала ванредна жилавост јер су могли да преживе погодак гранатом калибра 23 мм која је испаљена из противвавионског топа.

Ови авиони су извели више од 60 хиљада борбених полетања за време рата у Афганистану. Укупни губици су 23 изгубљена авиона. На сваком обореном авиону је по правилу установљено више од 80 погодака. Неретко су се 25-ице враћале у базу са више од 100 директних погодака ватром са земље. Често само са једним мотором у функцији, или са потпуно изрешетаним крилима. Интерсантно је напоменути, да за све време рата није забележен ниједан случај експлозије резервоара на летелици. Дакле, употреба пене од полиуретана је био прави потез совјетских ваздухопловних конструктора.

Модернизација за продужетак животног века

Совјетски „Грач“ је знатно маневарбилнији јуришник у односу на америчког конкурента. Једноставан и поуздан систем пилотирања летелицом се показао као веома ефикасан у условима брдско-планинског терена у коме доминирају усеци и кланци. Често су се позиције и скровишта муџахедина налазиле на веома неприступачном терену, до којих није било једноставно прићи чак ни из ваздуха. Са друге стране амерички А-10 Thunderbolt је бољи када је у питању ефективни долет и дужина лета. Поред тога, „брадивачаства свиња“ на својим крилима може да понесе и већу тонажу када је у питању убојни терет.

У међувремену су „Грачи“ прошли неколико етапа у својој модернизацији. Његове последње модификације носе ознаке Су-25СМ и Су-25СМ3. Модернизоване верзије су задржале висок степен борбене жилавости као и базична варијанта авиона. Са друге стране, радикално је повећана софистицираност самих летелица тако да је нпр. верзија Су-25СМ3 поптуно другачији авион од свог претходника. Акценат је усмерен на обимну модернизацију нападно-навигационог комплекса, система заштите од средстава ПВО и дигиталног система везе. Ови авиони могу да употребљавају вођене бомбе и ракете последње генерације (укључујући и ракете класе ваздух-ваздух средњег домета). Оно што је посебно важно јесте драматично увећање ефикасности дејства применом неупоредиво јефтинијих невођених ваздухопловних бомби и ракета, које руска армија поседује у практично неограниченим количинама.

Неколико војних експерата сматра, да је појавом нове генерације високопрецизног вођеног наоружања окончана потреба за класичним јуришним бомбардерима. Међутим Су-25 „Грач“, баш као и А-10 Thunderbolt, су у најновијем борбеном ангажовању на Блиском истоку доказали да и даље имају веома употребљиву функцију.

За сада нема говора о повлачењу из употребе

Модернизоване „сушке“ (руско тепање авионима типа Сухој) из састава Ваздушно-космичких снага које су стациониране у Сирији, раде у режиму 00-24ч, дан/ноћ. Приликом интензивних удара по циљевима екстремиста, ови авиони знају за једну ноћ да обаве и по 10 авио-полетања. Истина, у овим операцијама 25-ице се употребљавају више као класични бомбардери. Они по терористима дејствују са већих висина, избегавајући класичну употребу која је карактеристична за тактичке јуришнике, тачније обрушавање на групу непријатељских циљева и наношење удара са малих висина.

Ови авиони најчешће изводе дејства по циљевима која су открила извиђачка средства (сателити, беспилотне летелице, копнени радари), а често се могу видети и приликом извођења тактике „слободног лова“. Ови авиони су у садејству са већим бомбардерима Су-24 и Су-34 дали немерљив допринос приликом ликвидације терористичких командних пунктова и складишта са наоружањем, укључујући и уништење свих типова непријатељске борбене технике и његове живе силе.

А-10 Thunderbolt такође веома активно подржава копнене снаге америчке војске које се налазе у Сирији, Ираку и Авганистану. Иако је Пентагон у једном моменту имао намеру да ове авионе повуче из оперативне употребе, недавно је донето решење о продужетку њиховог животног века, уз испуњење неопходних услова које ће решити њихова модернизација. У сваком случају два најпознатнија јуришника ће и у наредној деценији остати окосница РВ САД и Русије, када је у питању обезбеђивање непосредне ватрне подршке трупама на земљи. Посебно уколико противник не поседује напредна ПВО средства и авијацију који их могу угрозити.