Најновије

УБИЈА НАС НЕЈАКА РЕЧ: Шта прети потпуном слому државе, како да решимо српско национално питање, има ли излаза...

Половином прошлог века Бранко Миљковић, најубедљивији, најпотпунији и најважнији српски песник од његове појаве до данас изрекао је незаборавну поетску максиму „Уби ме прејака реч“. Како је завршио сва је прилика да се управо то и обистинило. Својом кончином оверио је своју поезију, нама оставио да се изнова питамо шта је живот како онај појединачни тако и живот народа.

Боривој Рашуо (Фото: Јутјуб)

Пише: Боривој Рашуо

У каквом стању се налази српски народ потпуно је легитимно питање шта ће са нама бити? Како смо доспели у ову ситуацију, шта су узроци тога удесе и има ли наде за нас биће предмет овог кратког осврта. Добрим делом у стање у коме смо се нашли увела нас је површност, некомпетентност, лакомисленост али и склоност ка заузимању за ставове наших непријатеља, некритичност, помодарство - у крајњем издаја сопствености. У српском јавном говору појефтинила је реч, олако се изриче без жеље да она буде запажена. Једнако тако, други се не слуша и нема никаквог значаја шта ко говори. Празнословље, један од највећих грехова, општа је одлика ововременог општења међу нама. Празнословље употпуњено лажима до краја јеразорило јавни живот.

Речи су постале немоћне, нејаке и без делотворности. Могло би се на трагу Бранка Миљковића рећи да ће нас као народ убити нејака реч. Разговор међу нама је прекинут, успостављене су стране које су супростављене једна другој. Нас Срба увек је било довољно за поделе а тако нас је мало за јединство. Троши се непотребно национална енергија на јаловој причи ни око чега док други обављају свој посао и захваљујући и нама постиже своје циљеве на рачун нас. Ухваћени смо у клопку националног мазохизма па се заиста ваља запитати ко нам то намеће сукобе, ко нас то заговара и хушка једне против других.

Неопходно је да се из фазе инфантилности уздигнемо у доба одраслог народа какви смо донедавно били. Свему томе доприноси и заједно са спољним утицајима владајућа Српска напредна странка која је потпуно окупирала државу, која је себе на дрзак начин ставила испред и изнад свега, прошлости, будућности и нарочито садашњости.

Партијска држава прети потпуном разарању и слому државе

Србија је данас потпуна партијска држава у којој живот мимо Српске напредне странке готово да и не постоји. Ту несрећу употпуњује чињеница да је СНС организована као лидерска странка где се њен лидер Александар Вучић уживео у улогу месије. Колико годиначе била безобзирна актуелна власт је ипак уочила да је за владање у овом добу потребно имати какву-такву елиту. У том смислу она је почела да је и ствара, да је придобија на различите начине да би се на крају испоставило да је та елита заснована на лажним дипломама, нешколована и слободно би се могло рећи да се ради о плагијат елити.

Таква „елита“ нужно је продуковала стање у друштву у коме се води расправа о безначајним и баналним стварима до бесвести (промоција Весићеве књиге), док се о крупним националним и државним питањима уопше не говори (улазак у државни савез са Албанијом и Северном Македонијом). Политички примитивизам у потпуности је овладао јавном сценом, политичка култура, ако о томе може уопште бити речи, готово да и не постоји. Све је постављено наопачке - ствари дубе на глави и нужно их је што пре поставити на ноге.

Да би се то учинило потребно је имати главу а одавно српски народ и његова држава су обезглављени. Ми данас имамо ситуацију коју бисмо могли означити као стање анти-вође бар оног вође којег је у српску свест и литературу донео Радоје Домановић. Наиме, Домановићев вођа је слеп док овај данашњи врло добро види, зна шта ради, а од нас прави слепце. Да ли ће Србија прогледати не зависи од Вође него од оних који су вођени и до сада не мали број пута завођени у животне и државне пројекте које су далеко од српског националног и државног интереса. Намере политичара су оно што свакако треба озбиљно узети у обзир приликом оцене њихове владавине а намере Александра Вучића у најмању руку према оном што он чини у битним стварима националне и државне политике однос према Косову и Метохији пре свега, ту не рачунам аутопутеве, нису чисте, нису разговетне и воде ка погубном исходу.

Неспособнавладајућа партија, која је најобичнија Вучићева слушкиња онеспособила је државу, учинила је недораслом и неспособном да пружи одговоре на захтеве времена, захтеве који уопште нису наивни и мали.

Српско национално питање може се успрешно решити само као целовито

Постављање Српског националног питања и настојање да оно буде решено на правичан начин кроз историју као и данас увек је изазивало и изазива узнемирење. Узнемиреност код наших суседа и великих сила неретко изазива нервозу и код нас самих тако да готово по правилу одустајемо пре него што и поставимо то питање.

Народни блок, новоформирана опозициона политичка коалиција, о којем ћу нешто више рећи у завршници овога текста, ће у свом политичком настојању, залагању и политичком деловању поставити то питање и за разлику од досадашњих покушаја истрајати на његовом решавању без обзира на цену која из тога буде проистекла. Не запитаност о цени не иде из политичког авантуризма већ због процене да свака цена која буде плаћена постављањем српског националног питања и његовог решавања неупоредиво је мања од оне коју бисмо као народ и држава платили да то питање не покренемо.

Српско питање на Балкану може бити решено на целовит начин или ће својим парцијалним решавањем увек производити целовите и потпуне нестабилности, сукобе и несреће. Велики значај у будућем вођењу и креирању политике у Србији имаће и однос према мигрантском питању које ће у битној мери одређивати будућност Србије и Срба. Чини ми се да из ове ситуације није лако оценити шта је погубније за Србију да ли неконтролисано насељавање Србије мигрантима или исељавање њених грађана из ње. Мигрантско питање у пуној мери повезано је и са питањем националне безбедности којем треба приступити крајње одговорно, компетентно, професионално и ажурно.

Питање положаја Срба у Црној Гори и Српске правослане цркве у истој тој марионетској држави, без изворне легитимности и народне суверености у великој мери одређен је данас по мом разумевању чињеницом да је режим у Црној Гори опредељен за овакво брутално понашање према Србима и њиховој Цркви и зато што је сигуран да службена Србија неће предузати ништа што би се могло окарактерисати као подршка Србима.

Снага црногорског антицивилизацијског понашања може се пронаћи и у ћутању званичне Србије. Када би Србија проговорила на ту тему у Црној Гори би се понашали много обазривије и били би свесни ризика које својом неделима преузимају. Не знам државу, осим Србије данас, која не би прекинула дипломатске односе и за мање од овога што Црна Гора чини према њеним сународницима. Али и то је Србија данас која не сме да траје у том облику ни један час како би обезбедила своје трајање у будућности.

Популизам узима данак у крви

Популистички тип владавине доведен је до крајњих граница. Произведен је непријатељ народа који не постоји једнако тако као што не постоји ни заступник народа. Све је имагинарно. Присуствујемо и жртва смо ријалити политике која има све одлике бруталне неодговорности, политичког примитивизма, да то још једном истакнем и бесконачне пролазности. Никаква стратегија није потребна, свако другачије мишљење аутоматски се претвара у непријатељство према држави и народу, квалификује се као издаја.

Бесомучно, болесно и бесконачно понављање безначајности успоставља се као основни реторски модел обраћања јавности која је до те мере подељења да њени делови функционишу као паралелни светови који немају никаквих додирних тачака. Они који не слјушају актуелну власт најчешће немају што да кажу док они који је слушају ништа од тогаг не раумеју. Наступило је неко глуво доба општег неразумевања и још потпунијег подразумевања. А тамо где се ствари подразумевају ум није потребан, тачније чини се сувишним.

Политички популизам владајућег режима у Србији највише наноси зла онима у чије име наводно наступа. То што изманипулисана маса нема свест о томе или се прави да то не разме не мења у суштини ствари ништа. Уколико оваквом типу владања не дође скори крај, уколико Србијом не буду владали компетентни људи и аргументи, разум и родољубље, ако је овај тип владавине без краја онда нам је крај сасвим близо.

Председник Србије је у потпуности узурпирао власт те је његово враћање у уставни оквир, ограничавање његове владавине, један од најургентнијих задатака. Владавина Александра Вучича на најбољи начин илуструје од каквог је значаја контрола власти и како одсуство контроле власти логично води ка њеној узурпацији и самовољи. Та узурпација има толики опсег да ми се чини да и сам опозив председника републике има основа - оживљавање институција, њихово деловање је прека потреба за живот Србије. Појединачни напори за избављење нису довољни неопходно је прегнуће свих или бар највећег дела нације да бисмо се избавили, да бисмо опстали.

Докле смо доспели и има ли излаза

Након свих изречених лажи, неодговорних речи и нарцисоидних бунцања, не само актуелне власти, изгледа да је дошло време да се покуша наступити разборито, пробити се истином до оних којима је истина исто што и ваздух, до народа. Руковођени том идејом али истовремено свесни ризика и одговорности које таква одлука носи са собом неколико политичких првака, Велимир Илић, генерал Момир Стојановић и Мирослав Паровић, недавно су образовали Народни блок намерни да у политички живот Србије унесу преко потребну озбиљност, одговорност - речју нормалност. Одлучни да у јавни живот поврате логику политике и да садашњу праксу пијачно-кафанских прича замене озбиљним говором, одговорном расправом о виталним иниционалним питањима међу којима централно место заузимају територијални интегритет и државни суверенитет, повратак Косова и Метохије у уставно-правни поредак Србије, културно уздизање запуштеног народа и изнад свега унапређивање школства и његово довођење у сагласје са националном традицијом, културним идентитетом, језичком нарочитошћу, националним потребама у ширем и ужем значењу и модерним захтевима времена.

Књиге, браћо, књиге а не фарме и задруге. Народни блок како видим требало би да за почетак буде подметнут под опасно нагнуту Србију да не пропадне у провалију недефинисаних наддржавних конструкта (бар Срби имају трагичних искустава са тим) и да се потом заједно са осталим добронамерницима који нису равнодушни према судбини Срба и Србије заузме за њихов опоравак, моралну обнову и напредак Србије, тиме и Срба. Тај наум, ту намеру разумем као једини пут за спас и опстанак. Свестан тежине речи које изговорих – понављам, да за спас и опстанак Срба и Србије.

Ћутање увек има снагу одобравања

Како је своједобно морални и храбри проф. др Михајло Ђурић рекао „да се мора говорити само о ономе о чему се не сме ћутати“ проценио сам да стање у којем се налазе Србија и Срби испуњава тај захтев проф. Ђурића и зато сам проговорио на овакав начин. Можда ће ова реч бити опомена и усмерење узурпатору власти у Србији да одустане од те своје погубне праксе али и подстрек и подршка ућутканом, пониженом и презреном српском народу да има смисла подићи глас и променти ток историје, који нас под оваквим околностима, уколико би се оваквао стање одржало и продужило, неумитно води у националну и државну катастрофу. Или сам много наиван и уз то да сам у опасној заблуди, или можда да као што сам почео овај текст да га и завршим бесмртним Бранком Миљковићем који испева онда за свагда, „да заблуде најлепше певају.“

Коју поруку је амерички амбасадор пренео епископима у Београду сазнајте ОВДЕ.

Извор: Правда

 

Бонус видео

Они шаљу упозорење полицији – Бојан Савић Грађанска патрола и Бошко Димитријевић Видео доказ.

Kњигу “Смак Света” Драгоша Калајића можете поручити на линку ОВДЕ.

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube