Најновије

Брутална исповест др Жујовића: Људи с короном надиру

Заражени се броје хиљадама, болнице су крцате. Најжешћи терет пандемије короне свакако подносе лекари, они који у директној опасности и црвеним зонама проводе сате и сате у скафандерима. Један од њих је и пулмолог из београдског Завода за плучне болести и туберкулозу Дејан Жујовић. На свом Фејсбук профилу он је са нама поделио све своје емоције и страхове. Интимна и искрена исповест, а његове речи терају на размишљање и опомињу.

др Дејан Жујовић (Фото: Јутјуб)

Исповест доктора Жујовића преносимо вам у целости:

Признајем вам, а ви ако можете – схватите. Ово пишем уз лепу количину Јацка. Слушам ову песму и мислима сам отишао у три лепе материне. Пинк Флоyд. И стварно бих волео да си овде. Поред мене. Рањивог. Емотивног без своје воље. Морам да ти признам. Ти си стварно једина особа коју желим поред себе. Да ме исцелиш. Направиш поново јаким. Насмејаним. Да поново волим пуним срцем, јак и гиздав. Признајем. Данас сам плакао у својој ординацији.

Поново сам у скафандеру. Људи са короном, као таласи зомбија надиру и надиру. Моје колегинице су промениле своју физиономију. Док се скидамо све их теже препознајем. Није нормалан тај број прегледа за један дан. Све време слушам музику у ординацији и покушавам да будем позитиван. До вечерас. До Милана. Последњи преглед. Улази делија попут мене. Висок, крупан, прави мушкарац. Отресит. Главе му је дошао педесети рођендан, а од мене је млађи двадесетак дана. Прославио га је у Сарајеву. Гледам му снимак плућа и видим како ће ова прича да се заврши.

Обострана ружна пнеумонија. Стављам му пулсни оксиметар на прст и оно говно никако да пребаци 86-87. Маму ти јебем. Дај човеку шансу! Шаљем га на гасне анализе и излазим из ординације мало да пролуфтирам главу.

Док се враћам видим Милана и жену која му помаже да обуче јакну. Прилазим им и зајебавам је да треба да га помази по глави и каже му драги мој… И ту ми се већ срце стеже… У ординацији гледам резултате и објашњавам им да човек вечерас мора да легне у Арену. Њему причам о торби са стварима, а све ми је тако блиско. Сећам се своје торбе и свог одласка у болницу. Милан вади телефон. Прича мајци да мора да иде у болницу. Сагињем главу и нешто куцкам по тастатури и прве сузе крећу. Окрећем се жени и причам јој да мора да му буде подршка, као што сам и ја такву подршку имао, док подршка улази у моју ординацију. Гледам га, свестан ризика, и трудим се да будем што вулгарнији, сировији, кријући сузе иза наочара. Милане, пичко, немој да зајебеш, него да ми дођеш на контролу!

Зато, сви ви, који лапрдате о непостојећој болести, о овоме и ономе, набијем вас на ….. Да сте ви ту торбу пунили својим стварима, знали бисте. Да вас је такси возио до болнице, док гледате град кроз прозор и размишљате, знали бисте. Да сте остали сами у болесничком кревету, знали бисте. Само ја знам шта ми је кроз главу пролазило. И зато немам намеру да вам се уопште свидим, брига ме. Знам шта је овај живот и шта је у њему важно. Ти, мала, док ово читаш, ти си ми важна, и моја деца. И то је све. Брига ме више. Док сам лежао у кревету и размишљао о могућностима чврсто сам одлучио. Буде ли кренуло ружним путем, оваква стрвина каква сам, имаћу снаге да одбауљам до терасе. Да умрем као човек. Миришљав и леп. Сварогу се такав иде.

Хвала корони на једној ствари. Што ме је пробудила. Тако лежећи, размишљао сам. У једном тренутку видећу Косача који долази по мене и знам о чему ћу да размишљам. Зашто сам био таква пичка, зашто сам ћутао, зашто нешто нисам урадио? Зашто сам калкулисао? Зашто сам играо за рају, а не за себе? За оно што сам ја? За оно за шта су ме отац и мајка направили? Докле више сабијања? Докле компромиса? И решио сам да из болнице изађем као човек. Да започнем прави живот. Без калкулација. Убиће ме? Па шта? Већ сам био мртав толико пута. И тако је кренуло. Први интервјуи препуни беса и агресије. Појављивања на телевизији без и једне изговорене речи да није из душе и ове велике главе изашла. Емоција и знање.

Честитост. Не свиђам вам се? Брига ме. Увек ће бити људи који ће препознати. Ценити.

Овај пут којим сам кренуо је метарфоза. Мењам себе. Желим да променим друштво у коме живим. Како? На најједноставнији могући начин. Да будемо поштени. Етични. Морални. На најтежи могући начин, значи. Да схватимо да контроверзни бизнисмен није ништа друго него безобразна лопина. Да пустим поштену браћу из полиције да похапси, побије ако мора, сав олош који се накупио, а има га оха-ха. Ово ће Ђилас да каже? Јеремић? Грбовић? Обрадовић? Неће, рођаци, они желе ни да смрде, ни да миришу. Они желе да се допадну. Само им РТС недостаје. Далеко су ваше вароши од Београда, мука је доћи до њих, разговарати са људима.

За разлику од њих, Покрет за све моје људе скоро целу своју енергију улаже да људима објасни ову пошаст која може да десеткује наше друштво на сваки начин. Објашњава улогу Службе у целој причи. Не процењује БИА докле ће епидемија да траје, него управља свим овим идиотима који шире сумњу, лаж и глупости свих типова. Ове предугачке поруке које се шире друштвеним мрежама не смишља продавачица из пекаре, него Ђуро, момак са брда. У смутним временима илузија је његова вештина. Зато се Покрет излаже највећим ризицима.

Синоћ, током вечере, пита ме пријаатељ, Ко те чува? Ја лепо кажем, Нико. Он одговара да сам или највећи лудак или човек са највећим цоцхонес. Не схвата. Није ме брига. Знам добро, да ако неко жели да ти науди, не можеш се никако заштити. Али није ме ни брига.

Тим потезом би учинили највећу услугу идеји која ми је у души. Од Новог Пазара до Суботице су наши људи. Образовани, културни, непоткупљиви. То би им било задње. Има овај човек много своје браћале. Пола људи које сам лечио да устане, па не би један напредни гмаз остао у овој земљи. Да вас се плашим? Тај филм нећете гледати, рођаци. То је тај нови Жуја, постцорона модел. Али и даље није гладан, није жељан.

У једном тренутку, а једва чека да тај тренутак брзо дође, предаће штафету млађем, паметнијем, подједнако поштеном. И отићи ће. Да буде са оном коју све време жели да буде ту. Да живи. Да воли. Да буде оно зашта га је Сварог и направио. Мушкарац једној жени. Ви се пржите влашћу, функцијама, али срешћемо се у некој Валхалли, па ћемо да видимо, рођаци, ко је живот боље трошио.

А вама, драги моји читаоци, памет у главу. Не требају вам оваква животна искуства. Чувајте се. Држите дистанцу, стављајте јебену маску у затвореним просторима. Не желите да будете статистика.

А ти, Милане, ако читаш ово у Арени, не буди сиса, него на ногама, како доликује човеку, изађи из ње. Води те овај преемотивни доктор на пијанку коју нећеш да заборавиш. Има да се играмо са музиком веселе географије, од Македоније до Далмације. Само немој да зајебеш. Нема ова земља делија за бацање. А ви, анти-ваксери, теоретичари завере и остали “просвећени“ наши сународници – дођите у свако доба дана у моју ординацију без маске и седите да сведочите. Или отиђите на најближе цовид одељење, однесите поморанџе људима, без маски, наравно. Проћи ће и ово једног дана, али остаће траг ваших глупости, ваших лоших мисли и вашег затрованог мозга. Можда и тада будете вређали, али ја ћу да будем далеко, са овом песмом на ушима и нечијом руком у руци. Не иде мржња на љубав, схватите рођаци…

Извор: Нова

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS