Пише: Драгољуб Павићевић
Просто је невјероватно да спикер парламента једне земље не зна елементарне чињенице о процесима на лијевом и десном крилу европског политичког спектра. Још је већа срамота када то не знају дипломате што их је ДПС слао по свијету да заступају политику владе у одласку.
Партије десног центра углавном су на власти у већини европских земаља. Партије са такозване „крајње деснице” напредују у бројним земљама, и у чланицама ЕУ а и ван ње. На западу и на истоку Европе.
Све је мање разлике између такозване конзервативне деснице и радикалне крајње деснице. Заједнички им је именитељ његовање патриотизма, свако на свој начин и из свог угла. Преузимају позиције корумпиране либералне елите у западним земљама. Миксају елементе популизма, национализма, екстремизма, ксенофобије. Одбацују такозване „либералне вриједности” имплементирајући поступно радикални национализам.
Легитимисана и отјелотворена кроз владе и парламенте, политика крајње деснице прелази са маргиналних позиција и улива се у главне токове политичког дискурса, „ломећи у парампарчад” норме грађанског.
У странице политичких програма уписују задатке попут дизајнирања модерног националног идентитета, потискивање глобалног капитализма, и противљење агресивним страним улагањима. Против су естаблишмента, неконтролисаних миграција становништва које су заправо миграцију претвориле у инвазију, неке су против ЕУ, неке против еура као партија Марин Лепен у Француској.
У свијету, у земљама са најбољим животним стандардом, не стиде се десних партија као црногорски политичари и дипломате.
Два бивша јапанска премијера Абе и Коизуми били су десничари. У Јужној Кореји, са елитизма, власт скреће према популизму.
Јачање десничарских партија и покрета широм Европе последица је, поред осталог, прво велике финансијске кризе из 2008, а потом најезде на европске границе избјеглица и економских миграната са тла Азије и Африке 2015. године.
Десничари су сада у владама Италије, Аустрије, Финске, Пољске, Мађарске, Норвешке. У Шведској, на изборима 2018, тврди десничари из партије Социјалдемократе Шведске освајају скоро 18 процената гласова и само их је коалициони договор четири странке спријечио да се домогну одлучивања у влади.
Иначе, партије крајње деснице у Европи ријетко прелазе 15% подршке. Наравно, проценат којим бирачи награђују партије десног центра је знатно већи. Подсјећам, у Њемачкој је 2017. партија радикалне деснице “Алтернатива за Њемачку” први пут после Другог свјетског рата ушла у Бундестаг. AfD је најснажнија опозициона партија у Бундестагу са 12.6 % гласова.
У Шпанији је VОX трећа по снази партија у земљи. Аустрија је једина земља у западној Европи која има у власти партију радикалне деснице “Партија Слободе” која је у коалицији са партијомн садашњег канцелара. Још почетком 70-их година 20. Вијека, Данска је била дом најснажније тада деничарске партије у Европи – “Партије прогреса”.
“Швајцарска Национална Партија” је најбројнија у Парламенту са укупно 59 посланика. Нема званичника у овим земљама који се ругају партијама десног спектра.
Охрабрени напредовањем широм Европе, десничари очекују и вјерују у више мјеста у парламентима и већи утицај на профилисање политике на европском континенту.
Излазак из ЕУ је нешто што многи грађани широм Европе у разним земљама и те како подржавају. То је оно од чега страхују недемократски постављене технократе и бирократе у Бриселу. Сав хаос, мрцварење и уцјењивање Британије током минуле неколике године последица је жеље непристојно добро плаћених чиновника, „скупљених с коца и конопца” из земаља чланица, да се Британија казни, а остатак Европске уније упозори шта сваку земљу чека ако одлучи оно што је и Британија одлучила.
То су најчешће ислужени политичари с којима матичне земље нијесу знале шта да раде, па су их послале у Брисел. Изласком Британије из ЕУ, поремећена је равнотежа у Европском Парламенту у корист снажења групације партија љевице и тзв. зелених.
Еврофанатици у екс-ју земљама треба да знају да сада партије тзв. деснице на власти у Пољској и Мађарској, снажније него ико од других у ЕУ, подржавају проширење на западни Балкан. Орбан је у Мађарској 10 година на власти. Са Кацинским у Пољској и његовом “Право и правда”, партијом изазвали су ових дана комешања у Бриселу стављајући вето на буџет за 2021. годину.
Тај исти западни Балкан живјеће још дуго у заблудама које им намећу љевичари. Но, како рече Меша Селимовић, заблуде су корисне колико и истине.
Гдје год су љевичари били на власти, углавном или су разарали или остављали у хаос у економије, социјалне, здравствене и образовне системе својих земаља. Углавном су трошили бесомучно оно што нијесу имали, новац оних који су за разлику од њих знали да га праве. Све под плаштом социјалне једнакости. Тако су грађане изједначавали у сиромаштву. Или, што је још горе, поткрадали властиту земљу, неспремни или неспособни да спријече шверц дроге и бијелог робља.
У вријеме док свијет усавршава законе о заштити животиња, људски живот на Балкану завршава раскомадан експлозивом или са метком у глави . Све у вријеме “цвјетања љевице”.
Рат против СФРЈ, па затим СР Југославије 1999. водили су европски политичари са тзв. лијевог центра. Владе НАТО земаља биле су вођене углавном политичарима из тзв. либералних и социјал-демократских партија као и зелених. Поред политичара, напад на Србију одобрили су и интелектуалци лијеве оријентације.
На супротној страни, знатан дио противљења бомбардовању Југославије долазио је од аналитичара и интелектуалаца са десног крила.
Порука да је рат опет један прихватљив елемент политике – одаслана је цијелом свијету. Упакована у еуфемизам “хуманитарна интервенција”. Поруку су лансирале владе лијевог центра из компонованих социјал-демократских партија, партија зелених и социјалистичких партија.
Како Срби постају русофоби, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Седмица
