Пише: Стефан Каргановић
Вешто смишљени дипломатски скандал потреса политичку сцену у Босни, и шире на Балкану. Наводно украдену православну икону из седамнаестог или осамнаестог века (нико засигурно не зна) Милорад Додик, српски члан и тренутни председник Председништва БиХ, поклонио је руском министру иностраних послова Сергеју Лаврову приликом посете овог последњег Сарајеву пре неколико дана. Да би ова дипломатска каша испала још отровнија, изгледа да постоје индиције да би проблематично прибављени поклон министру Лаврову могао да води порекло са територије Украјине.
Реагујући на ова узнемирујућа откровења, Министарство иностраних послова Русије је усвојило соломонско решење и најавило да икону враћа „поклонодавцу“ да би Интерпол имао прилику да расветли њено порекло.
Вишеслојни скандал има потенцијал да замути не само дипломатске односе, него и да изазове неповерење међу православним црквама, а такође – нимало мање важно – да подрије односе између два блиска народа, српског и руског. Ако бисмо поставили питање cui bono? добили бисмо одговоре који су савршено јасни и сви, без изузетка, упућују у западном смеру. Ако поставимо фундаменталније питање, ко би могли бити организатори ове неслане шале, и на то питање одговор упућује у истом смеру. Подозриво синхронизован са знаковитом изјавом од пре неколико дана сер Ника Картера, начелника британског генералштаба, да је „начин да их поразимо то да их [Русе – наша примедба] надиграмо њиховим сопственим средствима, а то значи да им задајемо ударце који су испод прага отвореног рата“ (и овде), инцидент са иконом носи изразите отиске прстију перфидног Албиона. Са свим дужним поштовањем према прекоокеанским шегртима, ова операција је исувише рафинирана да би је они могли извести.
Околности које се налазе у позадини посете министра Лаврова Босни и другим регионалним државицама (Србија и Хрватска) неспорно су озбиљне. У својој свеукупности, на Балкану политички и пропагандни апарат Запада, поред Косова, мономанијачки је усредсређен на само једну ствар: преуређивање Дејтонског споразума којим је 1995. заустављен рат у Босни. Тај споразум, који је у време закључивања био прихватљив свим трима странама, а Србима је то још увек, предвиђа конфедералну државу која се састоји из два ентитета и три конститутивна народа. Када је оваква формула била прихваћена 1995. она је одговарала и тренутним циљевима колективног Запада, али то више није случај. Drang nach Osten, који се нико више и не труди да прикрије, подразумева исту врсту стратешких припрема које су диктирале Хитлер 1941. године, пре напада на СССР, да осигура своју балканску позадину. А то значи исто и сада, да балканске државице пре отварања непријатељстава морају бити угуране у табор агресора, или бар поуздано неутрализоване.
Ово графички илуструју заједничке војне вежбе које су заказане између војних јединица Србије и Босне. У саопштењу босанског министарства одбране, вежбе се приказују као средство за „промовисање двостраних односа и регионалне сарадње,“ чему следи уобичајени низ испразних флоскула. Али кључна ставка се налази на другом месту у саопштењу, где се открива да је сврха вежби „примена концепта ‘Operational Capability Concept Evaluation and Feedback’“, с тим да је у изворној верзији босанског текста фраза под наводницама написана – на енглеском језику. Затим, сазнајемо и запрепашћујућу чињеницу да ће ове војне вежбе двеју формално неутралних држава које не припадају НАТО-у бити одржане да би се провериле њихове „оперативне способности у складу са НАТО стандардима“. А зашто са баш тим стандардима, питање је које би се могло поставити.
То је, дакле, шири контекст у коме је избио овај дипломатски скандал са иконом (где је, како се чини, приказан баш св. Никола, светитељ који се по православном календару прославља 19. децембра, што је још један заиста леп и пажљив гест са британске стране).
Још шири контекст ове афере је неумољива офанзива Запада која има за циљ укидање Републике Српске (у својим недавним јавним обраћањима, председник Додик присетио се једног евокативнијег термина – „рушење“), због њеног тврдог инсистирања на пријатељству са Русијом и на тачном испуњавању свих одредби Дејтонског споразума. То укључује право Републике Српске да стави вето на све политичке потезе централних власти које не одобрава (међу којима се истиче чланство у НАТО-у) зато што су противне српском националном интересу, а што представља непремостиву препреку која се може савладати једино рушењем и уништењем српског ентитета.
Сложићемо се да председник Додик на факултету није студирао уметност, и да није познат као префињени коносер или мецена уметности, али је можда требало да изблиза осмотри поклон којим је намеравао да почаствује министра Лаврова, пре него што му га је уручио:
Да је то учинио, можда би приметио печат на полеђини – са ћирилским записом, који је без сумње он способан да чита – на основу којег се дало претпоставити да би поклон могао имати неке везе са Украјином, што је требало да му послужи као довољно упозорење. Али сада је већ увелико „прошао воз“.
Као у случају путничког авиона МХ17 обореног изнад Донбаса и исфабрикованих афера са Скрипаљима и Наваљним, и у овом случају унапред припремљени спинови били су муњевитом брзином активирани да би од самог почетка био наметнут наратив починитеља. Опозициона странка ПДП у Републици Српској, локална босанска експозитура службе са адресом на Vauxhall Cross-у у Лондону, на нечији миг одреаговала је одмах са захтевом да Додик поднесе оставку за „срамоћење“ Републике Српске, до које је њима иначе живо стало. Друга слична локална експозитура, раније патриотска а сада прелетачка, медијска кућа БН убацила се са теоријом завере да је аферу закувала Русија да би се Додика отарасила. Наводно, по једном офуцаном пискаралу чију пашквилу БН преноси, неки руски оперативац је у свету уметности изгубљеном Додику сугерисао да би баш та икона највише обрадовала Лаврова, чиме је управо Русија подмазала шине за Додиков пад. Ово је једна од имбецилнијих теорија завера које тренутно круже.
И најзад, једва да је замисливо да би Украјина могла бити умешана у аферу као што је ова а да не направи гаф који опет (присетимо се ноторних и унапред припремљених фалсификата с почетка кризе у вези са обарањем авиона МХ17) поново ставља у први план комичну професионалну неспособност украјинских специјалних служби. Украјинска амбасада у Сарајеву је била исувише нестрпљива да би допустила афери да преноћи па је, грлом у јагоде, исто вече када је скандал избио од босанског министарства иностраних послова захтевала повраћај спорне иконе, пре него што је било могуће извести икакве поуздане закључке или разабрати се у новонасталој ситуацији.
Али изгледа да украјинска дипломатија није једина која је била унапред упозорена о томе шта се спрема. Као да исхитрен потез украјинске амбасаде није довољан доказ да је афера намештена, Додикове колеге у босанском Председништву, Шефик Џаферовић и Жељко Комшић, одбили су да испуне протоколарну обавезу да се и они појаве као домаћини министру Лаврову, наводећи бесмислене изговоре. Сада је јасно да су тако поступили зато што су били учесници у комплоту и да је њихов задатак био да одсуством обезбеде да сва одговорност за припремљени скандал буде сваљена на српског члана колективног тела и на Републику Српску, коју он представља.
Док се Милорад Додик налази у болници са противречном дијагнозом („осећа се боље али има упалу оба крила плућа“, здравствени билтен који неодољиво подсећа на збуњујуће извештаје о стању неколико недавно подлеглих великодостојника) званичне инстанце Републике Српске ћуте и не пружају никакво објашњење инцидента који се управо одиграо. Са закашњењем од неколико дана, најзад се јавио из РС „историчар уметности“ Никола Кусовац – непознато је да ли у приватном или званичном својству – са изјавом да је „икона, уметнички гледано, безначајна, а тржишно врло скромна… ко добије 150 до 200 евра за њу, тај је савршени трговац“. Ако је ова смушена експертиза требало да председника Додика извади из соса, могло би се, као прво, поставити једно питање. Зар би председавајући Председништва Босне и Херцеговине и помислио да за свој ентитет толико важног госта понизи безвредном, серијски штанцованом репродукцијом? Затим, друго логично питање гласи: на какав начин је Кусовац успео да даљински обави поуздану форензичку експертизу, будући да се икона још увек налази у Москви а он у Републици Српској, а вероватноћа је огромна да је лично никада није видео нити је имао прилику да је непосредно испита.
Импресивна примена сер Никове „испод прага“ доктрине инсценацијом афере са иконом сигурно неће задати смртоносни ударац ни Републици Српској ни политичкој каријери Милорада Додика. Али бар тренутно афера баца сенку на обоје, што је највероватније и било њена првобитна сврха, да би се умањила њихова способност одупирања жестоким притисцима који се непрестано повећавају са циљем да се аутономија загарантована Дејтонским миром замени унитарном босанском државом, која би постала прирепак НАТО-a.
Када оздрави, прва ствар коју председник Додик треба да учини је да провери од врха до дна своју сарадничку екипу из ресора безбедности, која је очигледно пробушена као швајцарски сир. Сарадник који му је добронамерно дошапнуо какав би поклон одушевио министра Лаврова не би требало да добије само шут карту.
Шта ће даље бити са полуострвом Превлака, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Стање ствари
