Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
31.12... најлуђа ноћ... лажна нова година... права нова година... афере око јелки... афере око расвете... полемике око програма и хонорара на трговима... лош осећај пропуштене журке... лош осећај посећене журке... растезање израза „ол инклузив“ до крајњих граница (квази)организаторске похлепе... пољупци под имелом... сношаји на белом...
Не знам да ли сам икад до краја проникао у суштину тог „ПРАЗНИ-ка“. Можда је једноставно фора у том пражњењу? Чаша, кесица, џепова, јаја, душа... Вероватно нисам на време постао довољно кул и популаран. Ок, било је пар релативно-младалачких-прилично-звезданих момената. Ипак смо постали најуспешнија реп група у „региону“ много пре но што је топоним „Балкан“ блеснуо својим крваво-бело-позлаћено-пластичним звуком. Али сам генерално тај дан увек посматрао само као тачку у конвенционалном рачунању времена, у којој јако грувају дебилне петарде и претежно дебилна музика. Не сећам се да ли сам икад отишао на „репризу“. То ми је тек деловало као застрашујућ спој губитништва и комерцијале.
Једини мени готиван концепт везан за нове године је извесни клуб у Санкт Петерсбургу. Улаз му је испод нивоа улица, украшен сфингама са главама зеца и отвара се искључиво за прославе нове године. А отворен је већину вечери током глобално конвенционалних 365-6 дана. Наиме, постојало је и постоји толико различитих календара и толико обичаја везаних за обележавање почетка-краја циклуса у истима. Емпиријски доказ релативности концепта времена и мерних јединица као таквих. Притом, кажу да је обично легендарно забаван доказ. Не могу да потврдим, нити да оповргнем претходну тврдњу. Нисмо заболи ни једну журку тамо, имали смо пуне руке и главе другог посла у Питеру.
Проблем са 31.12. сам вукао доста дуго. Док се 2007. године није „сам“ разрешио. Тог дана сам успео да ишчупам сина и супругу из папирних канџи бирократије рањеног здравственог система. Немања је претходног дана био коначно пребачен из инкубатора на интензивној нези на одељење неонатологије у Тиршевој. И, први пут од рођења, спојен са мајком. Али то је значило да је и мајка морала да се паркира у поменуто болничко крило. Обоје спремни, све напокон под контролом, а по процедурама је требало да проведу још прописани дан ту. И онда би их „хватали“ празници наредних осам дана. Не бих могао ни да их посетим. А кревета на неонатологији по правилу мањка... Рађај синове? Доста речи, нек закмечи?...Ма...Систем те лаже, не веруј шта ти каже! Срећом, нисмо у Њемачкој. Није баш све само до система... Хвала Богу и људима. Хвала Богу на људима.
И тако смо се већ око 3-4 поподне искупили у наших 65 квадрата на Дорћолу: бабе, деде, стрике, стрине, ујке, ујне...Сећам се како је Ања одмах заштитнички заузела бусију код колевке. И кад се предвече разишла гунгула Надица и ја само остали уморни, срећни и здраво уплашени, са сином и псом на гајби. Први пут у животу тог датума нисам размишљао где-ћу-шта-ћу-где-сам-што-нисам... Одгледао сам Бајагу на Тргу, на Студију Б, прошетао Ању и, већ неког од првих минута 2008. године, практично пао у несвест. То је од тада постало традиционални ритуал прославе Кућидоласка (сербски превод Хоумкаминг-а, да појасним ако има залуталих либералних читалаца). Додуше, жућкастог Бајагу су замениле ведете ајдиџеја па не гледам пренос концерата, ако их уопште има на Студију Б(от). Али забоде се или „Супермен“ или „Ратови звезда“ и: Вози, Миле! Толико ми је једноставно и суштински лепо код куће то вече да сам, чак (помало тешка срца), прекјуче олучио да прескочим и најсмисленији предлог који сам икада добио: новогодишњи ноћни успон на Ртањ са УТС екипом. Свакако желим леп провод и да „Балашевић“ ради ујутру. Донесите брату гибаницу, ако се сетите.
Прекјуче сам се видео и са добрим делом синдикалне братије. Замолили нас добри људи из Туристичке организације Будве да снимимо новогодишњу-божићну честитку. Што да се не исцимамо кад су били тако добри домаћини? Покидали смо фазон од срца. Видећете. Насмејаћете се сигурно. То је била намера, насупрот сувопарним политичарским набрајањима... Поново сам приметио да, кад та два датума стану у исту реченицу-честитку, Божић увек блесне смислом. Дивно је што нам се породично 31.12. трансформисао у још једну такву прославу живота. ПРАЗНИк постао ПУНИк. А кад смо се, током тог кратког али забавног синдикалног снимања, осврнули на 360ак дана који су тада били за нама, схватио смо да нам их уопште није обојила глобално медијски омнипезентна пандемија: били смо на Богојављанској литији у Подгорици, снимили смо тим дивним људима химну, депортовани, одликовани, освјежило је, млади су у Београду одлучно спречили психоделичну намеру режима да нас по обављеној изборној дужности поново закључа, снимили смо тим дивним људима химну, искулирао сам фејс и инстаграм, снимио више од 30 нових песама, цео вишедеценијски опус објавио у виду бесплатне андроид апликације, постао ћирилични јутјубер, измонтираo десетине видео клипова, остварио улогу у будућем култном домаћем филму, написао педесетак текстова овде...
А најважније: осећам да сам се, и поред пар озбиљних изазова од стране пубертетлије у распалом (виртуелном) школском систему, још више зближио са укућанима. Можда није сваки дан Божић. Али је, хвала и слава Богу, сваки дан Божји. И како лепо написа човек у филму „Викенд са ћалетом“: - На крају ће све бити добро.
- А ако не буде добро?
- То само значи да још није крај...
СВИЗАЈЕДНО, сестре и браћо, (п)останите здрави... у глави!
Још једну причу аутора Бошка Ћирковића можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
