Прерано је рећи да ли ће тренутна драма постати реприза 2015. године, али је већ постало јасно да је то повратни ударац за неуспех ЕУ да у међувремену реформише свој миграциони систем. Управо тај неуспех Европу оставља рањивом на уцене циничних аутократа као што је турски председник Реџеп Тајип Ердоган.
Иако је номинално чланица НАТО-а и подносилац захтева за чланство у ЕУ, Турска све више постаје геополитичка претња Западу. Ердоган води рат у Сирији и тражи европску подршку, чак и док његови напади приморавају масу људи да бежи из Идлиба.
Да би извршио притисак на ЕУ, Ердоган сада усмерава 3,7 милиона избеглица које је примио у своју земљу ка Европи. Хиљаде миграната сада поново весла у гуменим чамцима ка грчким острвима, а затим се смештају већ претрпане кампове. Они који су се упитили ка копненим границама са Грчком и Бугарском већ данима ратују са граничном полицијом.
Ако Грчка остане неумољива, хиљаде људи ће трпети у лимбу између граница. Многи ће ће разболети и умрети. ЕУ, за разлику од Ердогана, начелно не сме да дозволи такву хуманитарну катастрофу и жртвовање сопствених вредности.
Међутим, уколико прими мигранте доћи ће до још већих проблема. Чим објави да је отворила границе, милиони људи ће се упутити ка њима, не само из Сирије, већ и из Африке, Авганистана... Налет миграната био би још један поклон евроскептичним и ксенофобним популистима.
То значи да би нова избегличка криза довела до новог јачања популизма који још јаче покушати да разори ЕУ изнутра.
Ова "квака 22" могла је да се предвиди још пре пет година када је противник избеглица умало сменио Ангелу Меркел на месту немачке канцеларке. Због тога неуспех челника ЕУ да се припреме за нову кризу постаје још очитији, а блок и даље има исти мањкави миграциони систем који се тако спектакуларно распао 2015. године.
Систем захтева од миграната да азил потраже у првој ЕУ земљи у коју физички уђу, што су углавном Грчка, Италија или Шпанија. Заправо, тај систем оставља пограничним државама да се саме носе са кризом, иако већина избеглица жели да се насели у Немачку или нордијске земље. Такав процес је дисфункционалан и неправедан.
Последњих подина било је неколико покушаја реформисања система како би се мигранти расподелили по земљама у складу са њиховом економском снагом и бројем становника, али су и ти покушаји били црвена застава за националистичке владе попут Пољске и Мађарске.
Неке земље се сада залажу да се ове промене поново прогурају без поменутих држава, али цео процес тече веома споро.
Да би натерала матичне земље миграната да сарађују, ЕУ мора да користи политику "штапа и шаргарепе". На пример, земље које пристану на сарадњу могле би да добију финансијску помоћ и боље услове трговине уколико пристану да назад приме сопствене мигранте.
Не треба наглашвати да је то сложен подухват, али је ЕУ на располагању имала пет година да га спроведе у дело. Тај неуспех ју је оставио на милост догађајима ван њене територије, попут ратова и глади.
Ако жели да у будућности избегне поновнављање кризних сценарија, боље да се одмах баци на посао.
Прочитајте ОВДЕ каква је јутрос ситуација на граници Грчке и Турске.
Извор: Блиц
