Ердоган је након тога упозорио да ће “милиони” миграната ући у Европу и истакао да је одбио додатних миллион евра, наводећи да Турска “не жели тај новац”. Ако је то тачно, зашто је онда Анкара поништила свој договор са ЕУ и отворила границу имигрантима? Одговор, пише Еуобсервер, не лежи у Грчкој већ у Сирији, где је Турска започела борбе са сиријским трупама у провинцији Идлиб.
Да би разумели важност Идлиба треба се вратити у 2011, годину кад је почело Арапско пролеће. Након пада арапских диктатора попут Зина ел Абидина бен Алија у Тунису, Хоснија Мубарака у Египту и Моамера ел Гадафија у Либији, постало је јасно да ће Муслиманско братство освојити изборе.
Муслиманско братство једно је од најутицајнијих покрета у исламском свету, али је распрострањено широм света. Прво Братство је основано 1928. у Египту, а финансирају га чланови, посебно они богатији као што је случај са Саудијском Арабијом. Ова транснационална организација гледа на Едроганову Партију правде и развоја (АКП) као на пример како демократија и исламизам могу бити успешни заједно.
Отомански сан
Кад је Ердоган посетио Тунис и Каиро у септембру 2011, маса га је поздравила вичући: “Ердоган, Саладин”, односећи се на муслиманског хероја у борби против крсташа. Заједно са Ахметом Давутоглуом, турским министром спољних послова и касније премијером, Ердоган је започео сан о новој врсти Отоманског царства, али не створеног освајањем земаља већ регионалним савезима са владама Муслиманског братства.
Време је било право, јер су односи са ЕУ и приступни преговори почели да се срозавају. Ердоган је у Арапском пролећу видео нову прилику да преузме лидерску палицу у региону. Међутим, након грешака Мохамеда Морсија, египатског председника из редова Муслиманског братства, Ердоганов сан је уздрман.
Морси је умро у јулу прошле године од срчаног удара током суђења због насилних гушења демонстрација. Он је каријеру започео као члан Братства, а председник Египта је постао 2012.
Кад је на брзину изгласао нови устав, дошло је до протеста широм земље, а војска је касније свргнула Морсија. На његово место је дошао генерал Абдел Фатах ел Сиси, који је предводио пуч и по доласку на власт прогласио Муслиманско братство терористичком организацијом.
Блиски исток се поделио на два велика савеза - са једне стране револуционарно Муслиманско братство, Турску и Катар, а са друге антиреволуционарно удружење Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата и Египта.
Иако је Морсијев Египат подржавао сиријске побуњенике и опозицију против председника Башара ал Асада, под Сисијевом палицом се то променило. Саудијска Арабија и УАЕ су полако пратиле овај тренд и такође престале да подржавају побуњеничке групе у Сирији, док се тадашњи амерички председник склонио од Сирије 2013, кад није извршио обећане нападе.
Од 2014. само су Турска и Катар и даље подржавали сиријску опозицију, а 2017. и Катар је морао да престане, кад је антиреволуционарни савез на челу са Саудијском Арабијом започео блокаду ове земље. Тако је Турска више од две године била једина земља која и даље подржава и помаже сиријску опозицију на терену, у бици против сиријског режима, Хезболаха, Русије и Ирана, наводи Еуобсервер.
У септембру 2018. Ердоган је постигао споразум са руским колегом Владимиром Путином да од последњег упоришта побуњеника у Сирији - провинције Идлиб - направе демилитаризовану зону. Асад и Русија не би нападали Идлиб, док би Турска разоружавала џихадистичке групе које су у Идлиб дошле из Алепа, након његовог уништења.
Асад је у пролеће 2019. почео да крши споразум, али су га на лето Путин и Ердоган поново потврдили. Крајем прошле године Асадова војска почела је с бомбардовањем Идлиба, а на мети се чак нашао један од главних градова региона, Саракиб. Гађане су школе, болнице и густо насељена подручја и то из два разлога - прво да се деморалише популација што је пре могуће, а друго да се започне нови покрет избеглица у правцу Турске и Европе.
Анкара је дуго најављивану инвазију на Сирију покренула почетком октобра прошле године, наводећи да жели да створи безбедну зону без курдске милиције у коју би сместила неке од 3,7 милиона избеглица из Сирије које су тренутно у Турској.
У међувремену су се америчке снаге, на разочарење Курда, повукле из граничних подручја с Турском, а из Беле куће су након телефонског разговора Ердогана и америчког председника Доналда Трампа поручили да америчке снаге неће ни подржавати ни учествовати у турској акцији.
До краја јануара 2020. скоро миллион избеглица је прешло турску границу и живе у импровизованим камповима у веома лошим условима.
Турски председник данас борави у Бриселу, где ће се увече састати са председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен и шефом Европског већа Шарлом Мишелом, недељу дана након што је пустио хиљаде имиграната у ЕУ.
-Надам се да ћу се из Белгије вратити са другачијим исходом. Апелујем да Грчка отвори капије и да се растерети. Треба допустити мигрантима да оду у друге европске државе – поручио је Ердоган пре пута.
“Гардијан” пише да је Европа понудила данас да прихвати 1.500 деце имиграната која се налазе без пратње у камповима на грчким острвима, у сред избегличке кризе настале након што је Ердоган отворио границу.
Данас је европски комесар за буџет Јоханес Хан оценио да је отварање границе Ердоганов маневар, којим жели да скрене пажњу са унутрашњих проблема у земљи. Ердоган није решио дуготрајни конфликт са Курдима, ту су и последице неуспелог пуча из 2016, тешка економска ситуација као и геополитичко окружење, а приде је АКП изгубила локалне изборе у Истанбулу и Анкари.
- На све то уследио је уобичајени рефлекс - тражи се противник изван земље – рекао је Хан.
Могућа решења
Турска нема много опција. Ако се повуче из Идлиба, оставиће популацију од око три милиона људи у рукама Асадове војске, а након свих тих година пружања подршке сиријској опозицији то вероватно неће бити опција. Ердоган би даље могао отворити своју границу за све избеглице, али у Турској се већ налази 3,7 милиона званично регистрованих сиријских избеглица и земља је у економским проблемима па и та опција отпада.
Ако би Европа била спремна да подели бреме и удоми бар део избеглица, Ердоган би то можда размотрио, али ЕУ одбија да то чак и размотри. Даље, Турска би могла да започне свеопшти рат против Асадове армије у Сирији, али с обзиром да Асада подржавају Русија и Иран, то је рат унапред осуђен на неуспех.
Једина реална опција за Ердогана, пише Еуобсервер.цом, је да се поново договори с Путином и врати Идлиб у статус демилитаризоване зоне, како би се милион људи које су побегли од сукоба могли вратити кући. Ердоган је то и рекао прошле недеље на састанку своје партије у Анкари.
Ердоган је прошле недеље отишао у Москву, где је након маратонских шесточасовних преговора с Путином договорио примирје у Идлибу. Путин је касније рекао да се са Ердганом усагласио око “прихватљивог решења” за кризу у Сирији. Две земље су такође договориле успостављање безбедносног коридора дуж главног пута у Идлибу и заједничке патроле од 15. марта.
Изгледа да је Турска отворила своје границе како би пробудила Европу и натерала је да подржи Ердогана у преговорима с Путином, закључује Еуобсервер. Међутим, није јасно да ли је Европа разумела поруку.
Прочитајте ОВДЕ шта је то Русија показала плотунима Искандера.
Извор: Блиц
