Добра ствар код неадекватне физичке припреме за подвиг је што без оклевања активира најмоћнији механизам нашег бића: веру у моћ ауторитета и жив(от)а чуда. Не причам о неваспитано самоувереној делимичној физичкој спреми. Таква може умислити да јој је нека компонента ситуације под контролом. Мислим на дечије искрено стање немања ичега да се изгуби, жеље да се искористи изненадна шанса и намере да се не изневери екипа. Причам о стању у којем сам, и поред три претходне три године тренинга, једног осунчаног септембарског поднева у Курмајеру, лагано прешетао преко стартне црте ТОРа, уз помпезне звуке теме „Пирата с Кариба“. Исти се механизам активира и у стању блиске животне опасности, нпр. у рову. Док смо, међусобно се куражећи, Далибор, Аца, Бранко и ја начињали први озбиљан успон, нисам ни слутио да ћу наредних дана окусити и то стање.
Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо
У Дачине добронамерне конструктивне лажи сам поверовао две године раније. Неко ће, вођен нашим првим подухватима, рећи да су ипак тада биле значајно мање. Али, теоријски: која је разлика у тежњи бесконачности напора успона на Црвени чот и Кол Малатру, ако дељеник искуствено и физички безначајно одступа од нуле? Сенсеи и његова темељна анализа Стазе Дивова су били људска компонента ауторитета у који сам веровао. Присуство кључне Компоненте се снажно манифестовало самим следом догађаја који је водио нашем доласку на Алпе. Чудеса живота сам се нагледао већ у првих десетак километара стазе. Нисам ја ту имао шта да додам, ни да претрчим два ТОРа унатрашке. Дакле, остало ми је само да препешачим један...или паднем с ногу покушавајући…
...што се и деслио око поноћи, у првој од седам базних станица. Моменат када човек, сломљен након 50 километара дужине и четри километра вертикалних успона по шумама и горама, одспава сат (причам за себе, остали од узбуђења нису успели ни да одспавају), устане, обуче се, сапкује и по мрклом мраку поново крене да се успиње је тачка у којој се дешава или презупчење или пуцање. На жалост, Аца је већ следећег поподнева доживео ово друго. Неочекивано смо одвалили дремку (касније ће се испоставити најдужу током целе трке) док смо га чекали у шаторима у подножју Кол Ентрелора. Пробудила ме је сталожена расправа између њега и Далибора. Анализа стања. Аргументација. Одлука.
Може зазвучати чудно, али јасно се сећам да сам осетио неку врсту потпуног ослобођења од страха, када смо се потом, ослабљени за члана експедиције, запутили ка све мрачнијој гори. Знао сам да је Аца дао себе. Знао сам да нема срамоте у његовој одлуци да тада одустане. Уосталом, доказаће то делима две године касније, када ће сам проћи свих 338км Стазе Дивова. То, додуше, тада нисам могао да знам. Али сам врло добро знао да не би било никакве срамоте да у било ком моменту кренем за његовим примером. Од старта сам био најтања карика ланца. Сад ме је то знање двоструко јаче вукло напред... узбрдо... за Бранком и Дачом. Апсурдно? Наравно. Апсурдно и јесте терен на коме буја вера. А искушења су најбољи, ако не и једини, начин доказивања исте.
Тада сам се први пут у четрдесетогодишњем животу успео на надморску висину већу од 3000 метара... Да бих се одмах спустио. И у кратком року то поновио још два пута. У предивној природи. У друштву браће. Усупут бодрени од дивних волонтера и бројних рекреативних планинара. Било је пренапорно али истовремено потпуно ослобађајуће. Претпостављам да се тако осећао Бамби кад је у истоименом цртаћу проходао. Трећег дана ме је умор одједном прекрио, попут оловног плашта. И сама тешка тону, глава није успевала да пошаље континуиран импулс ногама. Послали смо Бранка напред јер је могао брже. Стопала су му била у очајном стању. Требао је доктора. Није спавао од старта. Требао је кревет. Договор је био да се налазимо у трећој базној станици.
Далибор је био у сред мотивационог говора, ја сам се клатио на стени покушавајући да се довољно јако одгурнем од његову руку да се не скотрљам назад до подножја...када је почела киша. Нисам темељно проучио мапу као Далибор али постојала је једна тачка којој сам се све време радовао као мало дете. Осим циља, наравно. У питању је била тзв. Вучија капија. Природа формација на врху каменитог брда, налик на врата некаквог древног храма. Тачка са које пуца ванземаљски поглед на кршевиту удолину под њом... Прошао сам је мокар до голе коже, полусвестан, на прагу грознице која ме је убрзо захватила... На пола пута између две базе, на пола пута ка рововској ситуацији тј стању непосредне животне опасности. Само Далибор, ја и мокро камење. ТОР, на несрећу, нема категорију рекорда у падању. Да има моје име би неприкосновено красило ту колумну наредних пар деценија. Озбиљно црне мисли су ме мориле и ко зна како би се епизода завршила да се као ниодкуда пред нама није створио шатор. Због лоше метеотолошке ситуације постављена је ванредна станица. Не бих био у стању ни да се пресвучем у суву одећу без: помоћи волонтера, топлог чаја и тоне шећера . Толико сам се тресао.
Моје падање се, потом, наставило. Срећом, било је мање мокро и углавном блаже низбрдо. Последњи успон пре базне станице у Грешонију је сигурно био најтежи за Далибора јер је поред себе морао узбрдо да извуче и мрцину, којој ни психоактивне песме Аце Лукаса нису биле од помоћи. Трилер завршница, у којој, по највећем пљуску, уз громогласне повике и аплауз окупљеног особља, улећемо у базу само двадесетак минута пре лимита, звучи превише холивудски за поверовати. Али је и данас преживљавам кад погледам снимке или само одлутам мислима. Што би Дача рекао, за мене је трка већ тада била завршена. Тога нисам тада могао бити свестан. Имало је још скоро сто миља да се гиља... Али прво је ваљало одспавати тих пола сата, док паљење светала у месној спортској сали не означи фајронт.
За то време, Велики Оли, ванземаљац италијанског порекла, ватрогасац по земаљској професији, је сигрним кораком дивокозе са Марса пристизао назад у Курмајер…
Oстале текстове Бошка Ћирковића Шкаба можете читати у рубрици СТАВ.
Извор: Правда
