Пише: Бошко Ћирковић
Спонтано су се срдачно поздравиле, изгрлиле и изљубиле. У том моменту им се старији господин обратио, гласним наређењем да се склоне с пута. Иако је могао опуштено све да нас зобиђе, чак да протера и повећи аутомобил. На извињење је одговорио да не троше речи, већ да се, ако већ морају да се грле и љубакају, торњају са јавног места.
Након што смо стигли кући питао сам жену ко беше онај комшија што се онако готивно испрдао с њом и пријатељицом. Одговорила је да нема појма ко је био тај непријатни старац. Захвалио сам се Богу за касно паљење. Да сам одмах схватио о чему се ради вероватно би ме у скоријој будућности чекао још један зачудни позив из канцеларије јавног тужиоца.
Знам да је чак и међу читаоцима ових редова сигурно одређени број оних који се, макар у некој мери, слажу са поменутим старијим господином. У последњих пар месеци су у наше животе, врло званично, стручно и драматично, уведени термин и пракса звана: препоручен социјална дистанца. Стручно је дефинисана на 2 метра. Стварно нисам стручан. Можда смо својим неодговорним понашањем на отвореном стварно угрожавали много већи број људи од нас троје, непосредно укљуених у ту неприкладно присну физичку интеракцију? Можда чак и поменутог годподина? Или се он само ужелео мало „акције“, након немогућности да незнанцима црпи животну енергију претходних седам недеља?
Стварно нисам стручан. Али за једно донедавно бејах прилично „стручан“, недвосмислено искусан: социјалне мреже. Ипак сам ја својевремено био призната „јавна личност“. Додуше, дуго сам намеравао да се повучем из те е-струке. Чак и НБА кошаркаши имају век трајања, камоли селебрити паметњаковићи опште праксе. Али посао ме је стално држао на мрежи, у мрежи. Пандемија је дошла као својеврсни е-благослов: не ради радња, нема концерата и уби ме свеопшти ниво мрежне обавештености и памети. Коначно сам се опростио од услужних сајтова компаније младог господина Цукенберга, успут се, за сваки случај, вративши на „дилерски“ Нокиа 3310 корњокомунукатор. Урадио сам 8 песама и 5 аматерских спотова за њих током 7 недеља изолације, без и једног крвавог обрачуна у породичних 60 квадрата... Ја сам мали човек, мени мало треба...
По укидању ванредног стања сам наставио са том праксом: физичког присуства у животу и раду и администрирања www.свимсрцем.цом пословног сајта. Да куцнем у дрво, скоро две недеље нисам умро од глади. Видећемо шта ће бити са обимом концертне активности, кад се ствари на том пољу нормализују на глобалном нивоу. За сад ме, стварно, нису звали из Скупштине града да „бесплатно“ наступам на празном Тргу републике на „Скај мјузик“ озвучењу. Ако су писали на грамију, извињавам им се. 011-2624471, понедељак-субота, 12-16 часова. Ту сам.
Елем, то мало „стручног искуства“ са социјалним мрежама желим несебично да поделим са свима. Не наметљиво и обавезујуће...Не као наредбу или пропис...Више као неку врсту препоруке струке. Намењену пре свега старијим стручњацима из других области, који су се у трећем добу силом прилика обрели у паклу социјалних мрежа. Знам добро о чему причам јер је чак и мој рођени отац недавно „случајно“ отворио фејсбук. Сад ме бомбардује „паметним“ статусима „важних“ личности. Иако му упорно говорим да немам како да их погледам...
Кажу да „папир трпи све“. Екран „паметног“ телефона доказано трпи још више. Притом исказује лажни степен доступности онога коме се пише. Зато, као термин и праксу, предлажем: социјалну мрежну дистанцу. Прецизно дефинисану на 2 метра (тј. месеца, ако случајно неко не капира сленг). После нек сваки доктор одлучи за себе, по својој савести и клиничкој слици. Моје стручно мишљење је да ће када поново постане захтевније искомуницирати (од простог (јавног) куцкања) сам садржај комуникације постати знатно богатији и значајнији, мање размажен и баналан. Једино тако можда посустане пандемија свеопште (не)битности „мишљења“ и одсуства одговорности за исто.
Прочитајте ОВДЕ нову колумну Велимира Ераковића.
Извор: Правда
