Пише: Бранко Радун
Дешавања у Сребреници су и те како повезана са Другим светским ратом. Потомци муслиманских џелата, припадника усташког покрета и сателита Трећег рајха кренули су са зличинима против потомака српских жртава из Другог светског рата. Али, најпре да заузмемо јасан и оштар став: не сматрамо да су сви Муслимани/Бошњаци из БиХ зличинци, усташке помоћне јединице и да не набрајамо све могуће квалификације. Али неоспорна је чињеница да за разлику од Муслимана у Ливну, Бања Луци и у многим другим градовима Босне и Херцеговине, Муслимани из Сребренице су масовно приступали усташком режиму и наносили зло својим комшијама православним Србима. Римокатолика у Сребреници било је на нивоу статистичке грешке.
Сем поређења са холокаустом, било је и поређења егзекцује у Сребреници, то је најбољи назив за дешавања која су се десила почетком јула 1995. у Сребрении, и са догађајем у Блајбургу. Има сличности, али сматрамо да се дешавања у Сребреници најбоље могу успоредити са дешавањем у логору Дахау, после ослобођења логора од стране британских и америчких трупа. Наиме, после предаје стражара логора, а многи од њих су одбијали да се предају, дошло је до напада заробљеника на стражаре и том приликом је страдао одређени број стражара. Тај инцидент се временом претворио у плодно тло за ревизионистичку историографију која је стално повећавала број жртава међу стражарима и ламентирала над њиховом судбином. Међутим, без обзира на број убијених стражара, могло их је бити хиљаде, они нису недужене жртве за разлику од побијених у логору Дахау, па и за разлику од преживелих логораша који су од њих годинама трпели зверства и увреде и дочекали својих 5 минута.
За разлику од стражара у логору Дахау, много више крокодилских суза је проливено за усташким зликовцима из Блајбурга, који су после година садистичког иживљавања и неуспелог бекства и сами платили главом. Оно што се њима десило није ни један мали део од онога што су они годинама пре тога чинили другима. Наравно, у оба случаја сигурно да је било и недужних и оних који су заслужили мање казне. Тако да можемо говорити да је у овим случајевима једини пропуст америчких, британских и партизанских снага био тај што пораженима нису пружили фер и поштено суђење.
Таква је ситуација била и у Сребреници. Злочинци под вођством Насера Орића, бившег припадника МУП-а Србије су годинама терорисали српско цивилно становништво из сребреничког и братуначког краја, али још више Србе у Сребреници, који су као и многи други Срби у градовима под муслиманском. хрватском и касније албанском контролом преживљавали оно где блажи, где тежи облик холокауста. Последња српска жртва, једна старица, убијена је у Сребреници 11. јула 1995. године одсецањем главе. Пракса коју је касније наставила исламска држава.
После уласка војске Републике Српске у Сребреницу и њеног ослобађања из руку фашистичких потомака, односно исламских фашиста, како би рекао Џорџ Буш млађи, над многим злочинцима је извршена егзекуција без фер и праведног суђења. То је суштина егзекцуција које су се десиле у Сребеници. После вишегодишњих зверстава почињених над српским цивилима и заробљеним војницима неки припадници Војске Републике Српске су одлучили да узму правду у своје руке. Нису извршили геноцид, камоли холокауст, а погубљени су само они за које се знало или сматрало да су вршили злочине. Међу погубљенима је свакако било и невиних. Али треба истаћи да су међу погубљенима били само војно способни мушкарци и једна војно способна жена, припадница муслиманских паравојних формација.
Врло брзо дошло је до конструисања прича о „геноциду“, „новом холокаусту“, о броју од 7 хиљада погинулих, сахрањивања умрлих Сребреничана избеглих широм света годинама после 1995. у гробници у Поточарима. Суштина догађања у Сребреници је да нису вршена погубљивања цивила и недужних људи, без обзира колико припадника муслиманских паравојних снага је тада погубљено. Могли су савезници 1945. погубити у Немачкој и пар милиона логорских чувара, али то не би био геноцид. Исто тако је и у Сребреници. Да не кажемо да је за Јевреје огромна увреда када се Сребреница пореди са холокаустом. Као што је и за Србе али и историјску истину увреда упоређивати неупоредиво Сребреницу и Јасеновац.
Желели би смо за крај да додамо да је приликом изгласавања декларације о Сребреници у Конгресу САД против одреднице о геноциду гласао конгресмен репеубликанац, члан Покрета Чајанка Пол Рон, осведочени српски пријатељ. А једна од омиљених клинтоновских звезда, глумац Морган Фримен је у својој емисији о Сребрници пренео причу једног Муслимана из Сребренице како су Срби прешли Дрину из чиста мира, упали у Сребреницу и чинили злочине. То уопште не одговара истини. Сребреница се не налази на обали Дрине, веч на обали знатно мање Црвене ријеке и Ћићевачког потока, а Војска Републике Српске је ушла у град из правца југа. Чинили су је Срби рођени и одрасли западно од реке Дрине у Босни и Херцеговини. На жалост та подметачина о српској агресији на БиХ која игнорише чињеницу да су Срби у Босни много векова старији елемент од „бошњака“ је и данас жива и њу промовише и кандидат демократа на америчким председничким изборима Џо Бајден. Због малигне сиененовске пропаганде тешко се промаља истина о БиХ а то је да су Срби тамо староседеоци а „бошњаци“ углавном исламизирани Срби те да се у Сребреници прво десио муслимански злочин над српским цивилима па тек после тога освета над припадницима муслиманским формација.
Шокантан интервју о Вучићевом психичком стању прочитајте ОВДЕ.
Извор: Видовдан
