Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Кажу даље да је трик у томе што би се алгоритам дао усложнити до непрепознатљивости појединачног задатка, камоли његовог места у Програму. Тако би машине могле остати несвесне своје суштински мртве природе. Управо би то и постмодерни потрошач могао рећи о себи и свом свету. Жури некуда, дестинацији тепа „напред“, без да је сигуран шта му је задатак и где му је место. „У се, на се и пода се.“ није стварно задатак... „Врх“ није стварно место... Али Програм је стваран и неумољиво се спроводи. И слеп је очевидац фаза и последица. Ту слободе индивидуе или слабије наоружане скупине нема. Све је извесно као смрт.
Што је већи физички и фреквенцијски процеп између ентитета, то је брзинско опажање кодираним чулима грубље. Бездушно се претпостављају или превиђају: веровања, намере, осећања, црте личности, околности, материјални предуслови, историје деловања... „оних других“. Тренутно сопство као аршин, махом у сврху негативне критике. Позитивна реакција је све више (парадоксално) резервисана само за већ општеприхваћено. Хладно игнорисање „несопствених“ проблема и постојања се из „(транс)хјуман рисорс“ кругова пандемично шири. Пасивна бруталност ергеле срећних роб0ва је запањујућа. Већина изгледа држи да је Златно правило некакав берзански акт, намењен регулацији трговине племенитим металима. Владавина просечних бројева је све тоталитарнија, што је планета преплављенија класичним машинама и хуманоидима. Сурогат људских осећања и акција се у мрежи, лако и ексклузивно, изражава и мери: „лајковима“, „шеровима“, „сабскрајбовима“, „емоџијима“...
Уважена роб-0, поштовани робо-Ви и робо-ти, рокајте га ви ефикасно по Програму. Само назадне органске људе, ако је икако могуће, поштедите терора политичке коректности. Макар још ово мало живота што је остало... Пустите да се носи црно ван погреба, без нужности да се тумачи нацистички или „црноблокашки“. Пустите да се причају вицеви, ако су заиста смешни и без зле намере. Пустите да се користе речи и графички симболи, без пришивања конотација. Допустите: мисаоне, верске, стилске, вербалне, физичке, вредносне и све друге врсте слобода, без потребе да буду троструким глобалистичким печатом оверене и од свих могућих и немогућих роботских подврста одобрене као политички коретне, неувредљиве и неугрожавајуће. И како то човек који саставља крај с крајем на кућном прагу угрожа живот, слободе и осећања припадника било које „мањинске групе“ на ексклузивном летовању? Зар поменуто „Зајеби шта не би неко да уради теби.“ није довољна и јасна регулатива? И то двосмерно: и дозвола и забрана, и актива и пасива... И шала на свој, и на туђ рачун... Ни дати на себе, ни поћи на другога...Разумевање и поштовање, наспрам неологизама коректности и толеранције... Што написа Фредерик Бегбеде: да не буде жигосан као примитивац онај ко одовори на приземну увреду хумористи-глобалисти.
Како неко ко верује у светску економију, ослоњену на глобални финансијски сектор, може са висине да гледа православног хришћанина?! Како се неко ко верује да је приватна центална банка „емитовала и позајмила 25 хиљада милијарди долара“ водећој светској привреди згражава над веровањем да се човек причешћује, с љубављу му принетом, крвљу и телом живог Бога?! Ако је главни логички аргумент да Бог не постоји, шта се има додати за „емитованих“ 25 хиљада милијарди!? На страну полемика шта је плод долара а шта љубави... Да ли би чак и политички коректан одговор био узајамно уважавање и „слагање око неслагања“? Но, тренутно стање трансхуманистичке матрице не признаје такав исход. Алгоритамска је фаза чишћења преосталог органског отпада. Образложење је увек „научно“ али стварна снага је увек само у бројевима: броју прикопчаних хумнаоида и (још битније) броју убитачно убедљиве технике и технологије.
Роб0тивизација јесте Империја. Тренутно јесте материјално најјача на рањеној планети, која плеше у њеном синтетичком ритму. Али има један проблем: по својој (мртвој) природи она је симулација, неспособна да ставарно схвати суштину оригинала, без да и сама доживи његову судбину. А нада у победу је људска јер, док год је вере у Оригинал, смрт није крај... камоли нови почетак.
Ово је структура окупационог система у Србији! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
