Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Нисам баш имућан човек. Немам ђенге, а ни жеље, да се искитим високотехнолошким брендираним производима. Опет, стварно немам новца да купујем јефтино. Пробао сам. У пракси сам се уверио да је много економичније не мењати пар година једно, вишеструко скупље а квалитетније, црево за туш, него сваке две недеље куповати јефтине кинеске пандане. Прошлог лета ми је београдска тешка чесмовача докусурила кетлер. Пошто баш нисам био у фазону (еуфемизам за: нисам имао новца?) да потрошим више од сто евра за тзв. премијум бренд, а још мање да буквално бацим два сома на некакав ВИУМИУКСИУ, убедим себе како је „Горење“ златна средина. Тако ми је деловало и по цени и по дизајну. А у глави су ми још увек одјекивале набуџене ексСФРЈ рекламе компаније из Новог Велења. Потпуно сам заборавио на чланке о врцавим расправама између Вучића и експлоатисаних ваљевских радника „Горења“. Мислио сам да је и даље „зделано в Словенијо, ЕУ“. Епилог шопинга је да још користим то кувало... али искључиво у комбинацији са филтрираном водом јер је његов филтер против каменца од старта ван функције. А не ради се о компликованом сензору. Само је неки геније је на погрешну стану заварио држаџ за најобичнију мрежицу (чија поента и јесте да може лако да се извади и очисти) тако да је иста просто отпадала при сваком сипању воде из апарата. Нека, ко да се цима да рекламира производ вредан педесетак евра, поготову кад врши основну функцију загревања воде за кафу, чај и даљу припрему оброка!? Живот се нормално наставио. „Горење“ је добило само минус у свесчицу.
Овог лета нам се покварио фрижидер. После више од десет година беспрекорног рада на ћудљивим ЕДБ напонима, поред све учесталијих локалних струјних удара (узрокованих напредним деловањем четири околна градилишта), поклекао је услед механичког оштећења врата. Нису добро дихтовала и његово моторно срце је посустало. Лети се, по Марфијевом закону, свима кваре фрижидери, клима уређаји и вентилатори. Тако се бар мени, из досадашњох искустава, чини. Редовно наилазим на сужени избор тражених производа у „платном разреду“. Тек смо изашли из ванредног стања, штек нула, квар изненадан, ја без кредитне картице или чекова... Буквално сам морао да исцимам мајку, како бих имао опцију плаћања на рате. Првих пар избора са интернета су свугде били недоступни или са роком испоруке од две и више недеља... Тако опет завршим са „Горењем“ у нивоу цене просечне српске плате. Али као фул прича, но фрост, ово-оно...Супруга је од старта била скептична према фрижидеру домаће напредне производње. А ја је, патриота, још убедио како је то супер због бржег сервиса и дуже гаранције, тандара-мандара-броћ... Испорука у року од седам дана!? Одмах сам се гласно запитао да ли се то фрижидер производи тек кад га продају или можда тај дан креће пешке из Ваљева. Смејали смо се... и ми и запослени у „Техноманији“... Заборавили смо да: ко се последњи смеје...
Стварно је стигао тачно седми дан. Отпремница из ваљевског „Горења“. Нема везе, очекивали смо па смо се снашли. Али месец и по дана касније је почео некако чудно да се чује. Након пар дана тандркање је престало. Са њим и рад мотора фрижидера. Са њим и рок важења све хране које сам имао у њему. Био је четвртак предвече. Окренуо сам број централе наведен на гаранцији. Нема одговора. Сутра ујутру сам покушао опет. Ништа. Окренуо сам један од два лиценцирана сервиса у Београду и они ми дадоше прави број централе. Неки броју у Новом Саду. Одмах сам окрену и уредно пријавио ситуацију. Оставио сам и свој и женин број. Она је углавном кући, ја умем да будем и на послу и на тренингу и на Балкан инфу понекад... И... ништа до понедељка. СДО викенд.
У понедељак сам поново назвао централу. Знали су за случај без узимања детаљних података о производу. Кажу да су ме сервисери неуспешно звали на оба броја у суботу. Безочна лаж. Поново их зовем да љубазно упитам на који мејл да пошаљем скриншатове (непостојања) пропуштених позива у суботу. Након одговора да нема потребе, сервисери се јављају у року од петнаест минута. Договарамо се за данас док сам за касом у радњи. Замолио сам само да се јаве на други број...
Надица ме је назвала неких пола сата пре него што сам одлучио ово да напишем и објаим. Момак из сервиса тек отишао. Сутра ће поднети извештај о смрти фрижидера. У року од два дана би требало да нам се јаве из „Горења“. Иначе, ово је само њему петнаести случај квара тог истог модела овог лета. У питању је установљена фабричка грешка: непробушена рупа за некакав одвод воде негде. Не знам, нисам стручњак за фрижидере. Али јесам дипломирани економиста. Чак ни та диплома није нужна да би се знало да је гаранција услуга која се купује у склопу производа. Назвао сам централу сервиса да упитам коме да се жалим, како не бих писао ову врсту текста или морао да тражим правну помоћ и сатисфакцију. Успео сам само да сазнам да радница која се јавља на телефон (ако ме и она није безочно лагала): нема над собом никакву инстанцу којој могу да се обратим, нема никакве извештаје сервисера на терену, камоли сазнања о поновљеним случајевима грешке на истом моделу фрижидера, чак и да она уопште није запослени компаније „Горење“ него фирме која „само пише налоге за сервисере“... Спољна температура око тридесет и другог подеока...
Младић из сервиса је наговестио да се већина случајева завршила повраћајем новца. Девојка из сервисног центра је рекла да се жалим трговини, иако су ми у трговини експлицитно рекли да је за гаранцију задужен произвођач (чији печат и јесте и на отпремници и гаранцији). Страна фабрика експлоатише домаће раднике и слободно малтретира домаће потрошаче... "Сви смо ми банана јер је држава банана", што би рекао Икац ономад. Куцкам сад ово реално потпуно беспомоћан, за сопствени новац осуђен на неодређени број породичних СДО... И све нешто размишљам: кад би ми живот зависио од пресађивања органа брендираног „Горење“ - макар знао да је пореклом из Јапана, од припадника клана који се традиционално ексклузивно баве узгојем и пресађивањем баш тих органа; а не из неке локалне месаре, у којој потплаћени студенти медицине касапе киднаповане бескућнике - пре бих одабрао да умрем ко човек. „Горење“ кец у дневник и закључна за крај године! Толико од мене и мог буџета. Видимо се опет... Никад.
Још један Шкабов чланак можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
