Пише: Бошко Јакшић
После свих дипломатских тумарања по европском западу и истоку, потом и далеком истоку Азије, Александар Вучић коначно је открио Америку.
Председнику Србије требало је неколико бесаних ноћи и нешто времена у Овалној соби Беле куће да потисне у заборав све одушевљење Ангелом Меркел, гвоздено пријатељство с Владимиром Путином и челично братство са Си Ђинпингом и да усхићеним потписом промени спољнополитички курс Србије.
Тако, барем на први поглед, делује церемонија о нормализацији економских односа Србије и Косова. Сама та чињеница могла би да делује као „историјски продор” – који бих лично здушно поздравио – али и претекст, контекст и последице сувише су магловити да би заслуживали дивљење.
За почетак, преговарачка платформа с којом се Вучић појавио код Доналда Трампа. Која платформа? Ко учествује у сложеном процесу који одређује правце спољне политике? Да ли су скупштина или влада дале икаква овлашћења председнику? „Па шта?”, рекао би Вучић, који домаћој јавности продаје горостасну личну храброст, да би у спољнополитичкој минијатури из једне еуфорије упадао у другу.
У републиканској монархији, у шта се земља претворила, некрунисани краљ одређује све, па и односе са светом. Отићи на тако важан састанак, а не повести министра иностраних послова, на дипломатском нивоу је срамота која не може да се правда било каквим коалиционим комбинаторикама око српске владе.
Када је тако, онда и третман буде онакав какав је био. Двојица балканских молилаца, за разлику од свих сличних церемонија које памтим, посађена су за сервис-сточиће на две стране Трамповог стола да би скрушено потписали оно што се од њих тражило.
Вучић је сведен на меру која драматично одудара од његовог велелепног представљања сопственом народу. Сићушан пред Трампом, кога ће, без обзира на све, хвалисаво уградити у сопствени си-ви. Баш као што је то радио с Путином, који га је, закаснело смо сазнали од брбљивог Марка Ђурића, пуштао да га чека по сат и по.
Но, нема у томе никаквог изненађења. Председников хибрис, после хвалоспева о пенкалу и кључу – деловима стандардне туристичке понуде Беле куће – брзо је нашао ново објашњење: све за Србију. Пошто је битно шта је донео, а не на чему је у Овалној соби седео, да видимо шта је донео. Шта је то „све за Србију”?
Вучић је поновио да нема шансе да потпише независност Косова. Трамп је рекао – Океј, одгодићемо то за годину дана, а сада има да се потпише оно што ми је важно уочи новембарских избора.
Сем нешто воде и киловата из Газивода, све остало је велика америчка инвестиција. Најважнији (и даље спорни) природни ресурси Косова, модалитети њиховог коришћења и развој економских веза између Београда и Приштине, експлицитно се стављају у интересни портфолио америчких привредних субјеката.
Амерички кредити за градњу путева и железница. Претпоставке за куповине америчког течног гаса. Биће да је „мини-шенген” неко из Вашингтона раније дошапнуо Вучићу.
Ако пренебрегнем члан споразума који се односи на рад на декриминализацији хомосексуалности у 69 земаља света – што је такође предмет борбе за америчке бираче – све остало више лични на неки блискоисточни споразум него да договор Србије и Косова.
Какве везе имају Вучић и Авдулах Хоти са проглашењем проиранске либанске шиитске милиције Хезболах за терористичку организацију? После посредовања САД у нормализацији односа Израела и Уједињених Арапских Емирата, ово је још један Трампов лични поен који ће користити да одобровољи јеврејски лоби, али и велики поклон Бењамину Нетанијахуу, који се већ хвали да ће Косово бити прва земља муслиманске већине која ће имати амбасаду у Јерусалиму.
Врхунац Трампове политичке инструментализације споразума тиче се Израела. Србија са своје листе брише земљу која није признавала Косово, а заузврат премешта амбасаду из Тел Авива за Јерусалим. Зашто Србија, после САД и Гватемале, прихвата да отворено крши резолуцију Савета безбедности? Када се не обазиреш на Резолуцију 478, како ћеш сутра бранити Резолуцију 1244?
Шта Србија добија од једног овако провокативног чина, који је директно конфронтира с највећим делом међународне заједнице? Реално би било помислити да награда мора да буде обилна, али плашим се да је Вучић ову клаузулу потписао само да би купио време пре коначног захтева: признања независности Косова.
То такође значи да не верујем у театралну ТВ збуњеност: шта ово Трамп прича? Каква амбасада Србије у Јерусалиму? Јефтина представа за јавност. Боље да испадне да су ми нешто подметнули а није био тренутак да правим скандал, него да буде јасно како сам се јефтино продао.
Лукави Трамп пустио је Вучића да живи у уверењу да без њега неће решити Косово – чиме Србија угрожава односе са маргинализованом ЕУ, која се у вашингтонском споразуму симптоматично и не помиње. Тек што се ускладила с Бриселом око Белорусије, српска дипломатија се у свом цик-цак лутању озбиљно замерила изненађујућим пресељењем амбасаде за Јерусалим.
Да ли је све, укључујући одрицање од 5Г мреже „Хуавеја” и неразумно полемисање с портпаролком Кремља, тектонски заокрет у спољној политици Србије?
Немам лично проблем с приклањањем Западу. Проблем је политика без визије и конзистентности, која увек води конфликтности. Као што данас Вучић потире много онога што је с личним одушевљењем остваривао с Путином и Сијем, тако ће му сутра дунути да се врати Истоку.
Бусола Вучићеве дипломатије потпуно се размагнетисала. Док год председника води необјашњиво инстант удвориштво у страху од Косова, Србија је у опасности. Прекомерне личне амбиције по правилу замагљују видике.
Да ли ће поново пасти приштинска влада, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
